Iskustva

 · ŠTA ZNAČI BITI DUHOVAN?

Priče iz života koje daju odgovor na ovo pitanje

KOBAJAGI RUČAK

Deo moga dana tokom ove godine protiče kobajagi. Unuka je dobila set plastičnog posuđa, plastični šporet i pribor za jelo. Godina je kišna i često pre podne ne možemo na igralište. Kako zabaviti dete u kućnim uslovima?

Prvo smo pronašle sve te plastične potrepštine za kuvanje u velikoj kutiji za igračke, a onda smo našle i gladnu ekipu koju valja nahraniti. Ima ona desetak, a možda i više, plastičnih dinosaura razjapljenih čeljusti. Ona ih zove ikasaurusi. Sve smo to posložile po stolu u dnevnoj sobi, a onda sam ja našla po kući neke reklame štampane u boji, zgužvane račune iz radnje i par listova toaletnog papira. Prvo smo papiriće sitno iscepkale. Od toga smo u jednoj šerpi skuvale slatki kupus, veganski, a u drugoj paprikaš za one koji se hrane obično. U paprikaš su išli reklamni šareni listići. Čak se našla reklama nekog restorana pa je na sličicama bilo i mesa. Tako smo podelile i ikasauruse, u dve grupe, na vegane i obične. Kada je ručak bio gotov, unuka je nahranila sve gladne ikasauruse.

Dok je ćerka bila na pijaci, nas dve smo po celoj dnevnoj sobi razvile našu igru. Unuk je puzao oko nas i pokušavao da se uključi. Morala sam dobro da pazim jer je on u uzrastu kada sve trpa u usta. Pojeo bi sve pa bi dinosauri ostali gladni, a njega bi od našeg kobajagi ručka boleo stomačić. Kada je ćerka ušla u kuću, imala je šta da vidi: po sobi sve sitni papirići jer ono što nisu pojeli dinosauri nekako se rasulo svuda okolo, puno kobajagi prljavih plastičnih sudova po podu i stolu, a dinosaurima su virili papirići iz usta. Unuk je bio u ogradici zaštićen.

Poenta je da smo svo troje, deca i ja, bili potpuno u sadašnjem trenutku. Razvijali smo maštu i uživljavali se u posao. Njihova majka je bezbrižno obavljala svoje poslove po gradu. Ako često praktikujemo kobajagi, to pomaže da u stvarnim sličnim situacijama reagujemo praktično, staloženo, smišljeno i opušteno jer je već sve uvežbano na kobajagi način gde možemo i da grešimo. Unuka je naučila razliku između veganske i obične ishrane, ne jedu svi ljudi isto i svako može da bira ono što mu najviše prija. Unuka ima dve i po godine, a ova lekcija je veoma značajna. Ishrana je osnova ljudskog zdravlja. Naučile smo i da manji dinosauri jednu manje hrane, veći više. Lekcija koju nisamo završile toga dana odnosila se na pospremanje posle obavljenog ručka. I to je deo učenja da je to obavezno ali i da, s obzirom na uzrast deteta, lekcije treba dozirati i prilagođavati. Učenje po etapama je praktičnije.

Nakon takve prepodnevne igre kod kuće se susrećem sa ozbiljnim stvarima negujući bolesnu majku. Odgovornost za nju i njen život nosim već dugo. Dani u nezi, neprospavane noći. Kada joj je teško, pričam joj kako unuka i ja kuvamo kobajage ručak i hranimo dinosaure. Kako im vire papiri iz čeljusti. I kako nas ćerka grdi što smo sve razbacale po sobi. Jednom zabavom izazivam i podstičem drugu. Gasim majčinu muku smehom i pričom koja joj godi.

Činjenica je, međutim, da u igri kobajagi nema prisustva misli o majci. To je blagoslov za prisustvo u sadašnjem trenutku. Osim kobajagi igre, i kako je što bolje organizovati, nema drugih misli. Zato je izazove lakše nositi kada čovek ima deo vremena kada se isključi i napuni energijom. Šta je ovde odraz duhovnog? Običan život koji pred nas postavlja različite zadatke. Njihovo rešavanje i usklađivanje, odnos prema njima i životna filozofija koja razvija mudrost umesto brižnosti, ljubav umesto straha, igru umesto dosade i kukanja nad životom.

Da je više igre i da joj se umemo potpuno prepustiti, ne bi nas stvarnost života mogla potopiti kao cunami, čak ni u najtežim trenucima.

Jasna Bogojević Janjić 

.................................................................................

Šta radimo dok spavamo?

U jučerašnjem statusu postavila sam dva pitanja sebi, a predložila sam da i vi tako uradite za sebe. Evo mojih rezultata i odgovora.
Želela sam da zavirim u polje svojih snova, neistraženo i neodređeno područje o kome malo znamo. Pošto se sve krije unutar mene, pa i snovi, zatražila sam odgovor na pitanje zašto doživljavam veoma neobične situacije tokom spavanja? I kako to mogu da iskoristim da bih harmonizovala služenje drugima? To je bilo drugo pitanje koje je inicirao juče beli rezonantni čarobnjak.
Posle utonuća u san čula sam prvo neobičan zvuk i potom ušla u svoje čudne snove. Jutros, pre buđenja, stigali su i odgovori. Mi u kosmosu imamo svoj "office", kancelariju u kojoj kreiramo. Baš ta engleska reč je upotrebljena u objašnjenju jer ona može da znači i dužnost, službu, položaj uz osnovno značenje kancelarije. Taj zvuk koji sam čula bio je signal da sam ušla u kreativni kosmički office u kome od informacija, saznanja i iskustava tokom života (i tog dana) nastavljam da kreiram svetove. Taj isti zvuk sam čula i kada sam, neposredno pred buđenje, završila posao kreiranja za proteklu noć. Dozvoljen mi je uvid u ovo i sećanje na noćašnju kreaciju jer je to odgovor na drugo pitanje. Služenje drugima upravo se sadrži u ovim informacijama koje prenosim. To je jedan od mojih zadataka, služba koju sam preuzela kao svoju dužnost - spuštanje dozvoljenih informacija i drugačijih ideja u ovu realnost.
Mi živimo da bismo sticali raznovrsna iskustva od kojih kreiramo nove svetove. Zato je važno da preispitate svoje snove jer oni pokazuju kako doživljavate realnost budne svesti dok držite otvorene oči. I šta ste sa tim iskustvom kadri iskreirati. Zato u snovima uvek pronalazite elemente događaja prethodnih dana u vidu simbola.
Zaista, šta sanjate?
Imate li noćne more ili uživate u rajskim predelima?
Ja radim u svom ofisu na svim slučajevima onih koji dođu kod mene. Isprobavam razne mogućnosti, testiram, eksperimentišem, tražim odgovore i rešenja - i probudim se prepuna kvalitetnih i upotrebljivih informacija. Zanimalo me zašto ne sanjam obične snove spavajući kao beba nego nastavljam da se bavim takvim poslovima. Eto...
Jasna Bogojević Janjić

..........................................................
MODELI LJUBAVI KOJI NE LIČE NA LJUBAV

Kroz rad sa grupama shvatila sam da definisati ljubav nije lako i da svako ima svoju definiciju ljubavi, koja je uvek vezana za lično iskustvo sa tom osnovnom potrebom svakog čoveka. Još nešto sam u istraživanjima shvatila – Maslov nije dobro rangirao ljubav na svojoj lestvici ljudskih potreba davši joj treći nivo, posle osnovnih fizioloških potreba i potrebe za sigurnošću. Ona je u rangu sa osnovnim fiziološkim potrebama, a kroz ovaj tekst ćete videti i zašto. Složila bih se, nadalje, sa onima koji tvrde da ljubav nije emocija. To je oblik postojanja i osnovna je potreba koja se uči još u stomaku majke. U odnosu na to koliko je dobijemo i u kom obliku dok odrastamo, mi procenjujemo da li smo miljenici sreće ili ne. Tu potrebu zadovoljavamo kroz porodicu i odnos sa najbližima te tako usvajamo i model ljubavi koji nam se pokazuje kao primer. Potreba za ljubavlju može nas usrećiti ali može dovesti i do čitavog niza emocija i događaja koji uopšte ne liče na ljubav. Nagon koji za njom postoji i model koji usvojimo od roditelja čine nas uspešnim ili nezadovoljnim u toj oblasti života. Zapravo, mi imamo neprekidan snažan nagon za ljubavlju u pozadini/podsvesti koji utiče na kompletan život i svaki naš potez i odluku. Osnovne fiziološke potrebe su vidljive i svesni smo ih, iako nismo emotivno uslovljeni njima kao potrebom za ljubavlju koja se ne vidi.

Smatrala sam da, pre priče o samim modelima, moramo razjasniti kako sam došla do tih saznanja. Prateći živote mojih klijenata, neke i više od dve decenije, uvek smo se saplitali na tu glad za ljubavlju i problema koje je izazivala. Nisu se birala sredstva da se do nje dođe. A kada se stigne do tog što se misli da je ljubav, ispostavi se da to nije ono očekivano. Smislila sam način da tu potrebu nekako raščlanimo da bismo je mogli definisati. Tako sam tražila da mi osoba kaže šta je sadržaj ljubavi koji očekuje u partnerskom odnosu. Najčešće je to bilo: tražim poštovanje, da sam u centru pažnje, da mi se posvećuje vreme, vernost i odanost, da sam jedina žena u njegovom životu, da gaji čistu ljubav prema meni...Onda tražim primer. Događa se da osoba shvati da su ovo zamišljanja i očekivanja naučena od drugih. Čak i kada bi dobila to što traži, ne bi znala da to ima, jer, kako je uopšte moguće stalno biti u centru nečije pažnje? Šta znači pojam čista ljubav? I kako je moguće biti jedina žena u nečijem životu? Gde su tu majke, rođake, saradnice, prijateljice ? Negde na ovom mestu već počinjemo uviđati da se radi o zaljubljenosti, strasti ili opsesivnosti. Idemo dalje - vernost, šta uopšte predstavlja taj pojam? Ako to znači ne misliti ni o kome drugom, ne pogledati nikoga, ne ukazati pažnju ili čak nežnost drugim osobama, šta mi, zapravo, želimo svom partneru? Da pored nas ostane slep i zaključan u srcu? Ne, ne! Definitivno nam treba nova škola ljubavi.

Posle smo analizirali koliko partner učestvuje u ovim očekivanjima, a koliko sama osoba daje to što traži. Ispostavi se, najčešće, da osoba dobija to na neki način ili više od toga ali da sama ne daje dovoljno. Ako (žena) traži poštovanje i navede mi primere kada to dobija, onda za sebe kaže da muža dočekuje već s vrata problemima, umesto da ga dočeka kada umoran dođe s posla toplom atmosferom i osmehom. Gde je tu poštovanje? Posle, kada se on malo odmori može mu servirati probleme na tacni. Mogla bih navoditi niz ovakvih situacija za svaki očekivani element ljubavi ali mi to nije cilj. Želim da osvetlimo i razumemo pojam koji je presudan za našu sreću.

Tako sam došla i do potrebe da organizujem radionicu. Jedan tekst ne može pomoći ma kako bio dobro napisan. Prvo, potrebno je suštinsko prepoznavanje i razumevanje usvojenog modela da bi se sa njim moglo dalje raditi. Zatim je potrebno sagledati njegove elemente i videti šta donosi: sreću ili probleme. A onda je važno prepoznati i partnerov model da bi se razumela kompletna dinamika partnerstva. I na kraju, treba odbaciti i zameniti one modele koji ne donose radost i sreću.

Jasna Bogojević Janjić 

.......................................................

SPOZNAJE KOJE SU MENI PROMENILE ŽIVOT

Delim sa vama spoznaje koje su meni promenile život. One su rezultat mojih iskustava. Svaki put kada se nađem na nekoj raskrsnici, setim se ovih pet ključnih stvari i nastavim dalje. Podstičem vas da po ovom modelu napravite spisak vaših spoznaja i da ih koristite kao podsetnik ili vodič kroz život dalje.

Niko se neće zauzeti za mene bolje od mene same

Ovu lekciju naučila sam rano, nakon završetka prvog razreda osnovne škole. Učiteljica nije znala koju zaključnu ocenu da mi da. Kada me prozove, znam odgovor na svako njeno pitanje. No, nisam se javljala kada je pitala ko želi da odgovara. Pozvala je moju majku da se sa njom konsultuje. Majka je rekla da sve prepušta njoj, nije se zauzela za mene. Tako sam dobila ocenu vrlo dobar. To je značilo da neću moći da budem đak generacije, neću dobiti pohvalnicu za odličan uspeh niti knjigu za nagradu koju su tada delili. Posle mnogo godina učiteljica je plakala na mojim grudima izvinjavajući se. Peklo ju je to i mučila je savest. Rekla mi je da nikada nije tako teško pogrešila u proceni. Ni u snu nije mogla da sanja ono što se posle dogodilo. Kleknula sam ispred nje, pogledala je u oči i zahvalila se za najvažniju lekciju u mom životu. Oslobodila sam je „greške“ proglašavajući je svojim blagoslovom. Ostale smo obe dugo zagrljene, zamišljene, ispunjene različitim uvidima.

Meni niko nije rekao da treba da se javljam. Mislila sam da to znači kako želim da ispadnem najpametnija pa sam ćutala i čekala da me učiteljica prozove. Tako sam bila naučena, vaspitana. A kada sam shvatila da sam zbog takvog vaspitanja pogrešno (pr)ocenjena, da nisam shvaćena, da je moj zaključak bio pogrešan, sve je došlo pod znak pitanja. I došlo na listu preispitivanja. Naučila sam da se niko neće i ne može zauzeti za mene, osim mene same. Da nije bilo tako, možda ne bih tako vredno posle učila. Možda ne bih umela da cenim znanje. Ne bih znala razliku između nametati se i odgovoriti na izazov. Ne bih umela vaspitati decu da se zauzimaju za sebe. Mada, ja sam, za razliku od moje majke, uvek bila na njihovoj strani. Kao što sam uvek na strani onih koji mi se obrate za savet i pomoć.

Ne čini me samo ono što stvarno jesam, vrednost mi daju i stvari koje su izvan mene

I ovu lekciju naučila sam rano, do četvrog razreda osnovne škole, a definitivno je zaključena u četvrtom razredu srednje škole. Postepeno sam uviđala da znanje nije jedino merilo među decom. Svaki put kada bih pred đacima nabrajala za ocenu koje kućanske aparate imamo, koliko soba ima naša kuća, kakav je nameštaj, koliko je veliko naše kupatilo sa svom opremom za koju mnogi nisu ni znali šta je, osećala sam da se nešto menja u njhovom odnosu prema meni. Imali smo i televizor u boji u vreme kada mnogi nisu imali ni crnobeli. Otac je bio trgovac koga su svi cenili. I prodavao je sve te stvari. Za mene je to sve bilo toliko obično dok nisam shvatila da te stvari u očima drugih imaju veliku vrednost.

Tada, kada mi je sve postalo očigledno i jasno, nisam umela da se postavim u takvim situacijama. Danas vidim uticaj tih naučenih i preuzetih stavova na mnoge sa kojima razgovarama, bez obzira kojoj generaciji pripadaju. Sve se gleda: i ko su ti roditelji, koliko i šta imaš, gde radiš, kakva kola voziš, kakvu garderobu nosiš, kakav mobilni telefon imaš. Pošto sam ovu lekciju savladala, shvatila sam da ništa od toga nije važno. Pomoglo mi je to što sam prošla kroz kliničku smrt. Nakon povratka život je dobio nove i značajnije vrednosti od tih. Ne negiram materijalnu vrednost ali znam da nema cenu u odnosu na unutrašnje biće i stanje. Iako ljudi cene stvari koje su izvan mene, ostavljam da donose i svoje zaključke na osnovu toga. Ono što stvarno jesam jasno mi je da niko ne može spoznati, a ni ja ne razmišljam o tome jer je lakše živeti neopterećeno kako materijalnim, tako i nematerijalnim.

Iznutra sam ja, spolja je samo gluma

Specifičnost mog detinjstva donela mi je i ovaj uvid koji mi je pomogao da osetim šta znači sloboda. U jedanaestoj godini proglašena sam teškim bolesnikom i zabranjeno mi je sve što čini detinjstvo: sve dečje igre i aktivnosti, vožnja biciklom, boravak na suncu, trčanje iz škole kući posle nastave...Mogla sam da čitam, učim, razmišljam, jedem i odmaram se. Posle se ispostavilo da je konzilijum lekara utvrdio ili da nisam bila bolesna ili da sam izlečena, što je po njima bilo malo verovatno. Kako god, moj život devet punih godina trajao je pod tim režimom. Nisam imala kud već da zaronim duboko u sebe i tu živim. Niko nije mogao da vidi šta se tu sve odvija, a spolja je izgledalo da sam divno disciplinovano dete koje je prihvatilo svoju sudbinu.

Zaranjajući u sebe otkrila sam jedan poseban svet u kome sam bila potpuno slobodna da radim sve što želim. Tu nije bilo nikakvih ograničenja i zabrana. Život unutra tekao je neverovatno zanimljivo za jedno radoznalo dete kakvo sam ja bila. Naučila sam da unutra imam sve što mi je potrebno da budem potpuno srećna. Tu sam se igrala, rasla, smejala se, trčala, penjala se po drveću, sankala se. Onda sam otkrila da tu mogu da učim. Naučila sam da gradim zanimljive kuće, da ih opremam onako kako ja želim, naučila sam da pišem knjige i najlepša pisma, naučila sam da mogu doseći znanje i da mogu znati sve što me zanima samo ako pre nego što uđem unutar sebe o tome dugo razmišljam. Kada sam istražila i to, porasla sam, a onda sam došla na ideju da mogu sve što zamislim. I uspevala sam. Danas živim te svoje vizije. Dok sam živela u sebi život vesele i hiperaktivne devojčice, spolja sam bila tiha i povučena, preozbiljna, ćutljiva, poslušna, nezahtevna. Zaista, spolja možemo biti kakvi god se od nas očekuje i zahteva. Unutra smo ono što je naša priroda. Kada se to izjednači, a to se kod mene desilo u dvadesetoj godini kada sam donela odluku da živim i spolja ono što živim iznutra, život prestaje biti drama. A mi više nismo glumci našeg života već postajemo stvaraoci.

Posao astrologa, iscelitelja ili učitelja nije biznis već neprekidni rad na sebi.

Ovu lekciju učila sam odmalena. Posmatrala sam ljude kako obavljaju svoj posao. Znala sam da ću jednoga dana raditi ono što volim jer nisam želela da mi život prođe u patnji svakodnevnog ustajanja rano i odlaska na radno mesto od koga me boli želudac. To sam najčešće viđala kao model, a vidim i danas. Moj otac sjajno je obavljao svoj posao, stekao ugled ali je uvek potajno žalio što se nije bavio onim što mu je u srcu. Moja majka zaradila je penziju obavljajući posao koji je bio samo to – put do penzije. Razmišljala sam - kako je moguće da čovek čitav život potroši tako da ide na posao koji ne voli, a da mu je jedini cilj penzija? I šta ako do tad bude toliko loše da mu ta penzija neće doneti ni zadovoljstvo ni svrhu?

Diplomirala sam, postala sam prosvetni radnik, podučavala sam gramatiku, pisanje sastava, lektiru ali najvažnije lekcije koje sam prenela svojim učenicima su one koje će ih voditi kroz život. Naučila sam ih da razmišljaju svojom glavom, da proveravaju sve što pročitaju ili čuju, da prihvate ono što se mora ali da je život mnogo više od toga. Taj posao se ne obavlja za platu. Onda sam naučila astrologiju. Uz tumačenje horoskopa prenosila sam razne misli i ideje od koristi za klijenta, razbijala tabue i zablude, rušila iluzije, kršila ustaljene norme koje su smišljene da kontrolišu. Izazivala čuđenje i dobijala često komentare: „...vi imate sasvim drugačiji pristup, neverovatno šta sve vidite u tom horoskopu što niko drugi ne vidi.“ Uz svaki naredni horokop, rasla sam i ja. Kako je uopšte moguće drugačije? Kao nekada kada sam za noć iščitavala ogromne knjige, a bila sam Anđelika, Jadranka, i svaki lik ponaosob, tako sam iza svakog horoskopa postajala za nijansu bliža sebi. To nema cenu, ali košta. Iscelitelj sam postala tako što sam iscelila sebe prvo, a nisam ni znala šta činim. Posle su došle tehnike i učitelji. Sada to podučavam druge.

Život je jedan, ostalo je postojanje/čista svest

U nekoliko navrata tokom dvadesetšestogodišnjeg puta kroz život bila sam u situaciji da zavirim s druge strane duge, života iza ovog paravana kojim smo izolovani od ostatka postojanja. Puno puta sam ovaj život opisivala kao kap koja je izvađena iz okeana da bi spoznala neku drugu realnost, a potom se vratila nazad utapajući se bezuslovno. Pisala sam pesme o tome da je život kao autobus u koji uđemo i vozimo se do odredišta, a u međuvremenu tu ulaze i izlaze drugi putnici, tu se upoznaju i prepoznaju, vezuju, vole ili svađaju i sve tako dok svako od njih ne dođe do svog odredišta. Bilo da smo ta kap vode ili putnik iz autobusa, mi iz nečega dolazimo i u to se ponovo vraćamo. Šta je to? U dvadesetšestoj godini mi je pokazano.

Trenuci kliničke smrti pokazali su mi šta je iza paravana. Samo polje svesti. Ono izgleda kao pamučasta živa svetlost koja se talasa. Nema misli, identiteta, emocija, mirisa, ukusa, dodira, sluha ni vida. Nema moranja, naređenja, manipulacije, protekcije. Postoji samo plan tog polja po kome se sve odvija i po kome se delići polja izdvajaju na neko vreme zauzimajući svaku postojeću formu u okviru te svesti. To polje je sve. Iz tog polja se odvaja deo svesti koji se nakon toga snažno sruči kroz temenu čakru u telo. Kada taj deo svesti na isti način kroz temenu čakru napusti telo, mi kažemo da je to smrt. Sve je u tom polju. Ovo izdvajanje je samo prividno. Mi, kao ljudi, smo u njemu i ono je u nama. To polje je život. Ljudsko telo je samo jedan zanimljiv model postojanja sa svrhom. Steći jedinstveno iskustvo koje će celo polje oplemeniti.

Jasna Bogojević Janjić

...................................................................................

Veliki problem – kazna ili blagoslov?

Moja životna priča

Da nisam prepisivač ni preprodavac tuđih ideja, pokazaće vam moja lična ispovest.

 I odmah ću vam odgovoriti na pitanje iz naslova - da li je veliki problem kazna ili blagoslov – to zavisi samo od vas!

Samo od mene je zavisilo da li ću zdravstveni problem moje trogodišnje ćerke smatrati nekom vrstom kazne ili ću potražiti rešenje. U trenutku kada sam bila suočena sa dijagnozom o njenoj alergiji počelo je preispitivanje. Šta ne radim dobro? Zašto se ovo dešava? Kako da pomognem svom detetu? Prvo je krenulo sa detaljnim čišćenjem i svakodnevnim ribanjem prašine. Onda smo uklonili perje iz stana. Zatim smo sklonili tepihe iz stana i sve plišane igračke iz njene sobe. Skinuli zavese. I taman kada smo pomislili da je sad sve otklonjeno što bi moglo izazvati alergiju, čim se uključi vešmašina sve kreće ispočetka. Prvo nakašljavanje, pa kašljanje pa pištanje kao da fudbalski sudija neprekidno svira prekršaj, tako se čulo iz nenih dečjih pluća. Onda mi ostaje da primenim jedino što imam - dam detetu sirup. Jedna bočica sirupa stajala je u vrtiću da joj ga daju po potrebi. I to je neko vreme pomagalo. Ali jednoga dana vaspitačica me nazvala da dođem po dete jer sirup više ne deluje. Toga sam se plašila. Otrčala sam u vrtić koji je bio preko puta zgrade u kojoj smo živeli i dovela ćerku  kući. Kod nas se tada zatekla moja tetka koja je bila medicinska sestra. Kad je videla šta se dešava, izvadila je iz torbe broj telefona, dala mi papirić da odmah pozovem doktora i pitam kada me može primiti. Na moje iznenađenje doktor je rekao da dođemo odmah i izdiktirao adresu. Nisam razmišljala mnogo, uzela sam dete u naručje i požurila tamo. Dve ulice dalje od naše zgrade. Shvatila sam da je u pitanju privatna ordinacija. Kada smo ušle, bilo je nekoliko odraslih ljudi, a primio nas je lekar koji se predstavio kao dr Rajović. On je smireno objasnio da treba da sednemo i sačekamo par minuta. Onda nas je pozvao da uđemo u sobu gde je sedeo čovek u crvenom džemperu. To je bio glavni lekar, zaključila sam. S nama su ušli i svi oni ljudi. Taj čovek u džemperu je zažmurio nakratko i rekao – „Hvala, to je sve za danas, a vi gospođo sa detetom ostanite da malo porazgovaramo.“

Još uvek, dok razmišljam o toj prvoj poseti, ne umem da objasnim svoju nesvesnost. Sve mi je bilo čudno ali sam imala poverenje u tetku i njenu preporuku. Što je još čudnije, dete je prestalo da kašlje a nije popila nikakav lek. Doktor je nije poslušao stetoskopom, a sve je znao šta joj se dešava. Znao je i da imam još jedno dete. Rekao je da će i meni jako dobro doći da sa njih dve dolazim redovno na seanse dva puta nedeljno. Čuj, seasne! Otkad se lečenje zove tako. Izvadio je iz kutijica neke priveske i rekao da sve tri to nosimo. To je navodno bio neki novi lek. Kada sam rekla da nisam u mogućnosti da sve to platim, rekao je da samo redovno dolazim i da je za mene i moju decu kod njega od tada pa ubuduće sve besplatno. Došla sam kući ne zbunjena nego šokirana i pitala tetku gde me poslala. „Kod bioenergetičara“, odgovorila mi je smejući se.

Iako tada nisam znala, bio je to trenutak prekretnice u mom životu. Započela sam proces koji još uvek traje. Zbog toga mi je čudno kada neko dođe kod mene i traži instant rešenje, sada i odmah da se sve reši. Život tako ne funkcioniše. Pomozi sebi da bi ti drugi mogao pomoći, govorim svima jer to je moje iskustvo.

Išle smo mi redovno sve tri dva puta nedeljno na seanse i detetu je bilo sve bolje ali je kašalj bio lukaviji od nas. Počinjao je noću, obično između dvanaest i pola jedan kada mi je bioenergetičar bio nedostupan i kada mi je ostajala samo molitva i vera da će brzo prestati. Naravno, uz kašičicu sirupa koji još nisam smela da prekinem da joj dajem. Stalno sam se pitala kako to noćno kašljanje da rešim. Videla sam na stolu u ordinaciji nekoliko knjiga koje je napisao naš bioenergetičar pa sam ga zamolila da mi jednu pozajmi da pročitam. Dao mi je Svet bez bolesti, prvu knjigu koju je napisao zajedno sa svojim bratom. Iz te knjige sam saznala ko je on. Shvatila sam da sam pre godinu dana od tog ćerkinog napada kašlja u vrtiću bila kod njegovog oca koji je izlečio na daljinu i mene i celu moju porodicu, nas osam. I to nisam išla ja na tretman već sam bila pratnja mojoj prijateljici koja je imala tegoba, a mene je povela da ne ide sama. Čovek nije hteo da odem od njega dok nije svima poslao lek na daljinu. Nakon tog saznanja uzela sam na čitanje drugu knjigu, posle i treću. Onda sam se usudila da ga pitam da li bih i ja mogla da naučim bioenergiju na šta se on nasmejao i rekao da to svako može samo ako želi. Obuka je potrajala. Ali sam posle toga bila spremna da noćno kašljanje otklonim jednim tretmanom.

Uz našeg bioenergetičara radila je ekipa sjajnih lekara: dr Ranko Rajović, dr Borislav Kapamadžija i dr Anna Kelemen. Sa njima smo imali razgovore jednom mesečno jer su oni pratili naše isceljenje. Posle su napisali i studije o tome. A bioenergetičar je bio Ljubiša Stojanović.

https://www.facebook.com/the.holy.knowledge/

Ovo je stranica na Fejsbuku gde možete više saznati o njegovom radu i dostignućima.

Postala sam tako njegova učenica. „Put ka prosvetljenju“ kako se zvao njegov sistem obuke me zaista prosvetlio. Naučila sam da bioenergiju prenosim rukama i čakrama. Zatim sam u okviru njegove škole primila reiki. Onda sam poželela da prođem kod njega i nehipnotičku regresiju. Pošto je on u međuvremenu zbog velikog broja obaveza prestao da radi tu tehniku, uputio me na Petra Varnicu koji je posle prvih regresija postao moj učitelj. Smatrao je da sam veoma napredna i predložio je da mi prenese svoje znanje. Preko njega upoznala sam grupu učitelja iz Novog Sada i sa njima učila i vežbala razne tehnike. Mile Ninkov ostavio je veoma snažan utisak na mene. Prihvatio se zadatka da mi pomogne u mom napredovanju i da mi prenese teoretska znanja koja je imao, zadavao mi je vežbe i odgovarao na moja pitanja. Rad sa tom grupom iscelitelja i učitelja trajao je tri godine nakon čega smo se okupili u Udrženju čije osnivanje je pomogao Sveruski naučno-istraživački centar „ENIOM“ iz Moskve.

Moje dete je odavno ozdravilo. Ozdravila je atmosfera u našem stanu, a ja sam uporno i dalje vežbala svoje sposobnosti i novostečena znanja. Upornost i želja da učim doveli su me do spontane samoinicijacije. Moji učitelji složili su se oko toga da se radilo o ličnoj energetskoj moći što je nagrada za moj trud i doprinos u oblasti energoterapije. Paralelno sa tim, učila sam samostalno i putem povremenih seminara astrologiju. U tu oblast uveo me Goran Milekić, naš poznati astrolog, koji je uradio moju natalnu kartu i na osnovu nje dao mi savet da je najbolje da naučim astrologiju i tako sebi pomognem.

U leto 1998. godine, zajedno sa Vojimirom Sretenovićem, dolazim do otkrića Tijanja kao posebnog energetskog mesta u Srbiji. Osnivamo istraživački tim, a posle i Udruženje za energetsko istraživanje prirode „Tijanje – Dragačevo“, Čačak čiji sam postala sekretar. Sva pisana akta Udruženja i Projekat za poboljšanje kvaliteta života napisala sam u okviru kampanje za promociju Udruženja i Tijanja. Danas, čim ukucate na internetu naziv sela Tijanje, imate link koji postavljam ovde:

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/rts-satelit/913410/eko-karavan-energija-tijanja.html

gde možete dobiti osnovne informacije o samom mestu i blagotvornom uticaju energija. Kao delegat svog Udruženja učestvovala sam u procesu ozakonjenja tehnika i metoda tradicionalne medicine donošenjem Pravilnika o bližim uslovima, načinu i postupku obavljanja metoda i postupaka tradicionalne medicine. Kada ukucate ovaj link, možete videti sadržaj tog rada.

http://www.inter-caffe.com/lista-910.html

Činjenica je da sam ja bila član Grupe za međusobnu saradnju sa zadatkom popisivanja pojedinaca, preduzeća i udruženja koja se bave raznim alternativnim tehnikama, uz obavezu da im se omogući promocija u okviru našeg Projekta.

Paralelno sa tim aktivnostima i dalje sam išla kod Ljubiše na seminare. Na osnovnom seminaru sam postala i novinar sa zadatkom pisanja mesečnog Biltena. Obuku u novinarskom poslu započela je sa mnom Marija koja je inače radila kao novinar ali je nakon samo dva zajednička Biltena iznenada umrla i meni je pripao taj zadatak za sledećih godinu dana. Uporedo sa osnovnim seminarom tekao je i Viši seminar za predavače Svetih znanja. Prvi ispit prošla sam sjajno. Put iscelitelja i predavača blistao se preda mnom.

Želim na ovom mestu da objasnim žašto nisam postala samo iscelitelj kao što je za mene planirao moj učitelj, a od mene to očekivali mnogi. Prolazeći veliki životni ispit našla sam se na raskrsnici puteva u trideset i devetoj godini života. Kao što se mnogima desi da im bolest bude duhovni put, desilo se i meni. Do Instituta u Kamenici stigla sam po preporuci obilazeći mnoge prijatelje lekare. Tamo su mi se desile šokantne stvari:

• bivši suprug me ostavio pred bolnicom govoreći da moram da ozdravim jer njemu ne treba bolesna žena,
• ispred sale za bronhoskopiju jedna žena je pala u nesvest, našavši se tako na mojim rukama, a prethodni pacijent je pobegao iz sale dok su se sestre bavile oko ove žene; onda sam na red za bronhoskopiju došla ja, i nisam se uplašila
• sobni lekar svakodnevno je dolazio da sa mnom razgovara o alternativnim tehnikama i preporučio da proučim knjigu Ishrana po krvnim grupama, zbog moje specifične krvne grupe,
• jednoga dana načelnik odeljenja, dr Považan, pozvao me u svoj kabinet na razgovor i zamolio da mu pomognem oko nekih pacijenata; čuo je da se po odeljenju priča kako umem sa ljudima i kako ih hrabrim, a onda me on pratio nekoliko dana da se uveri šta ja to radim – zaključio je da sam sjajna u razgovoru sa ljudima, a ja sam njegov predlog prihvatila i uspešno mu pomagala.

Ova faza mog života bila je faza dubokog preispitivanja. Pratila me dugogodišnja nesanica, a najčešće sam se tada prepuštala intenzivnom čitanju i energetskim vežbama. Pri kraju faze oporavka moji prijatelji su se okupili oko mene i zamolili me da ih učim svemu onom što znam. Rezultati svih iskušenja dobijali su tako svoj konačan oblik: moj brak zapao je u krizu još od one izjave mog supruga pred bolnicom, doktor Považan mi je skrenuo pažnju na to da ja nisam klasičan iscelitelj koji maše rukama oko pacijenta već treba da pričam sa ljudima i pripremam ih na ono što ih u životu čeka. A odluka prijatelja dovela me u situaciju da postanem učitelj na njihov zahtev bez ikakve moje namere da to postanem.

Prvi veliki problem – bolest deteta – pretvorila sam u svoj blagoslov. Drugi veliki problem – moja bolest – dovela me do mog duhovnog Puta. Oba puta blagoslovena, prihvatila sam darove. Nije bilo ni jednostavno ni kratko. Godine su trebale da učim i vežbam. Prema svemu sam bila otvorena, nisam imala očekivanja i, pre svega, nisam ništa tražila odjednom i preko noći. Svako putovanje na putu ka sebi je proces. To sam shvatila.

Veliku zahvalnost dugujem svim lekarima koje sam pomenula i mnogim drugim koji su mi postali prijatelji i saradnici. Zahvalnost gajim i prema bivšem suprugu. Njegove reči bile su mač sa dve oštrice: on mi je kasnije objasnio da je u tom trenutku uradio najbolje što je umeo. Nije mi dozvolio da se prepustim bolesti i da računam na povlašćenu ulogu bolesnice sa autoimunom bolešću. Godinama kasnije razumela sam njegov postupak i tek tada sam shvatila da je on, zapravo, bio najveći moj učitelj. Zahvalna sam prijateljima koji su mi ukazali najviše poverenja kada sam i sama posumnjala u sebe. Zahvalna sam svojoj deci na strpljenju i razumevanju. Ni one mi nisu dozvolile da o sebi razmišljam kao o bolesnoj ženi jer njima je trebala jaka i zdrava majka. Zahvalna sam svim učiteljima koji me nisu štedeli zadajući mi zadatke i vežbe, koji su me sistematski i dugo proveravali i testirali pre bilo kakve pohvale.

Još je važno da napomenem da sam 2014. godine postala sertifikovana gerontonegovateljica i  prihvatila Hipokratovu zakletvu. Kruna mog obrazovanja došla je godinu dana kasnije kada sam stekla sertifikat lajf kouča. Ni tu, međutim, nisam stala. Trenutno učim engleski jezik.

Od prve posete bioenergetičaru do danas proteklo je više od dve i po decenije. Šta bi bilo da sam dete odvela na par seansi i odustala? Šta bi se desilo da nisam pratila putokaze i da nisam hrabro gazila stazu koju sam prešla? Ne znam. Znam samo da sam srećna što su mi moji blagoslovi pokazali da ne treba čekati bolest da bi se nešto učinilo sa svojim životom. To je poenta koju sam uočila i od tada svakom kažem da ima izbor. A kojim putem će krenuti, bira  svako za sebe.

Nikome nije potrebno da pati da bi ga to nateralo da nađe svoj put. Učitelje treba birati ali treba učiti od svakog čoveka koji ima znanje i mudrost. Dobro je težiti prosvetljenju ali valja znati da je i prosvetljeni samo čovek. Ko misli da je izgubljen slučaj, neka se seti da je velika prljava reka potekla sa čistog izvora. I da opet može da se pročisti. Takav je život. Nekom kazna, nekom blagoslov. A ono što odlučuje o tome kome će kako biti jesmo mi sami.

Ovo je samo delić mojih životnih iskustava. Smatram da je lični primer najbolji i zato sam ispričala priču o mojim koracima do mesta gde se danas nalazim. Kada sam ja bila spremna, učitelji su me prihvatili da mi predaju znanje. Dobila sam mnogo više nego što sam mogla da sanjam. Ono što sam naučila prenosim dalje. Moja sreća je što živim u gradu u kome sam našla sve što mi je bilo potrebno. Tu su dolazili mnogi od kojih sam učila mada sam i ja putovala da bih učila. U ovo vreme neverovatnih tehničkih mogućnosti ništa više nije ni daleko ni nedostupno. Stranice koje su čekale da ih ispišem, polako se pune. Devojčica sa palmicom kose na glavi koja je oduvek znala da će biti učiteljica, to je i postala. A šta je još moguće iskreirati na putu samospoznaje i prenošenja znanja, zajedno možemo razmatrati.

Jasna Bogojević Janjić 

..................................................
Pogledi na Jasnin rad

1."Kad sa puno ljubavi prionete svom poslu, onim čime vas je Bog obdario, onda to izgleda ovako i daje ovakve divne rezultate. Energetski vas sastavi i napuni neko biće, koje od potpuno nepoznate osobe, postane Vaš prijatelj i spasioc, u neku ruku".

2. "Mislim da je Jasna veoma vrsan i uspešan psiholog , sa bogatim iskustvom kako pomoći u tako teškim situacijama koje mogu i te kako biti pogubne ne samo za porodicu, već i za ovo društvo i da je ta " natalna karta " i moć isčitavanja iste ustvari proizvod njene duboko ukorenjene psihološke pripremljenosti u radu sa nesrećnim ljudima kojima je ovakva vrsta pomoći neophodna u pravom trenutku

( moje skromno mišljenje , koje naravno ne mora biti uvaženo )"

Ovo je komentar žena koje su pročitale kako je Jasna pomogla  bračnom paru. To iskustvo možete pročitati ispod teksta o hrabroj ženi.  Tekst se zove ISKUSTVO JEDNOG BRAČNOG PARA.

...................................................

Hrabra žena objavila svoje iskustvo sa Jasnom 

Mogu vam reći sa radošću koju nisam dugo osetila, da je istinska radost otkrivanje, istinskog, najlepšeg i originalnog sebe.

Počinjem da uvidjam koliko smo sami sebi najbolje i neponovljivo društvo. Biti sa sobom, uživati u onome sto jesmo, ljubiti sebe  iskreno je neopisivo iskustvo, ali to se može samo kada ostanemo  potpuno sami sa sobom.

Strah me je sprečavao da to uvidim, ali ću se ispraviti, strah mi je najviše pomogao  da to shvatim. Strah je samo drugo lice ljubavi i ništa više. Kad se to dosegne nestaju svi nesvesni strahovi.

  Jasna je deo mog životnog puta, naše bogatstvo se ogleda u nesebicnoj podršci i bezrezervnoj ljubavi. Bodrila me je , preslišavala i stalno podsećala na ono sta je istinska želja mog bića.

Nije odustajala od mene, jer nikad ne odustaje od sebe. Nije dozvoljavala da stanem, ali je poštovala moj ritam i tempo. Bila mi je primer istrajnosti i odanosti sebi i onome što radi.

Svetlost u njoj nikad ne jenjava, uvek je spremna da pomogne onima koji se traže.

   Divna moja Jasna, neizmerno ti hvala na iskrenosti, poštenju i posvećenosti. Hvala nebesima na  prelepom daru, da  možemo   zajedno da  koračamo stazom ljubavi i povedemo  bar još nekog putem istine i svetlosti."

Gordana Petrović je  javno objavila svoje iskustvo sa Jasnom Bogojević у 12:20, na svom blogu koji možete pročitati OVDE

Od želje za razaranjem i uništenjem porodice do mirnog rešenja

Čovek je nazvao Jasnu i rekao da ima bračnih problema. Pitao je da li mu može pomoći  i objasnio da je pred razvodom braka sa svojom ženom. Prekid braka će se desiti, ali čovek nije znao kako to da izvede na najbolji mogući način. Jasna mu je rekla da će mu pomoći da nađe najbolje rešenje. Predložila je da mu izradi natalnu kartu i on je pristao na to. Zakazan je termin.

Čim je čovek došao, videlo se po njemu da ima problema.

Odsutan pogled, usiljen osmeh, nervozni pokreti i nalet njegove teške energije su to govorili.

A nama je to gotovo bilo kao glasan poziv za pomoć, jer imamo obilje iskustva i lako vidimo u kakvom je osoba stanju.

Ispričao je u kakvim je sve izazovima sa njegovom ženom. Ona je bila sa drugim čovekom. Saznao je to pa je posle nekog vremena kupio pištolj. Razmišljao je da ih ubije.

Nije nam bilo svejedno kada nam je pokazao pištolj i rekao šta namerava.

Deca su im već odrasla tako da tu nije bilo većih problema. Shvatali su da im se roditelji ne slažu i da je razlaz sledeći korak.

Bili su oboje imućni. Imali su zajednički posao koji je donosio natprosečne mesečne prihode. Bilo je tu još dosta pokretne i nepokretne imovine.

Sve izbalansirati da bi se izbegao dugogodišnji i složen sudski proces. Puno nerviranja i svakodnevnih stresova.

I ovako mu je bilo svega preko glave. Voleo je svoju ženu i poštovao njihov brak. Nikada nije razmišljao o mogućnosti da bude nekako drugačije.

Težak zadatak.

Najhitnije je bilo odvratiti čoveka od ideje da ih ubije.

Jasna je počela da mu tumači natalnu kartu. U to tumačenje utkala je znalački i mudro svoje ogromno životno iskustvo. Pratio sam kako lagano, korak po korak, vodi čoveka do onih delova njegovog bića koji su neukaljani i zdravi. Upotrebila je njegove sklonosti i kvalitete da bi ga navela da sam zaključi da je ubistvo pogrešna ideja. Osetio sam kako se energija u prostoriji menja. Popustio je naboj i sada se lakše disalo. Čovek je dobio lepu boju lica. Osmeh više nije bio usiljen.

Sada je to bio drugi čovek. Čovek koji spoznaje da rešenja ima. Da nije sve tako pogubno kako je on to doživljavao. Saznao je zašto vredi živeti i pustiti druge da žive, kako su posle odlučili.

Posle tog početnog talasa opuštanja i spoznaja Jasna je prešla na drugi korak.

Sada joj je bio zadatak da čovek spozna da u svemu tome i on ima odgovornosti, tj. da nije samo njegova žena odgovorna - kriva.

Znao sam da će Jasna i u tome uspeti, jer sam uvideo šta radi. Odlično je to uradila.

Odustao je od ubistva i shvatio svoj deo odgovornosti.

Našli smo i model podele imovine. Odustao je od svojih maksimalističkih zahteva. Shvatio je da je mnogo važnije da se u miru rastanu i podele imovinu. Jer treba i posle živeti, a imaju zajedničku decu.

Jasna je uspela da navede osobu da razmišlja o rešenju  iz ugla svojih pozitivnih potencijala. Za razliku od njegovog početnog negativnog stava da o rešenju razmišlja iz ugla osvete, bola i povređenosti.

Čovek se zadržao više od dva sata. Mnogo se zahvaljivao vidno rasterećen i uz prijateljski osmeh.

Ja sam čestitao Jasni. Sada smo se smejali, prisetivši se, kako nam je bilo kada je čovek pokazao pištolj.

I to nije kraj priče.

Posle nekoliko dana javlja se žena tog čoveka, sa željom da i ona dođe kod nas. Muž joj je ispričao kako se preporodio kod nas, pa je i ona poželela da se posavetuje.

Rekla nam je da je to posle dužeg vremena prvi put da joj se muž uopšte obratio, sem poslovno.

Uz osmeh nas je pitala šta smo mu to uradili? Skroz se promenio.

Bila je i ona. I kod nje se desio preporod. Mislila je da za njih nema prihvatljivog rešenja. Oboje su imali udeo odgovornosti u datoj situaciji, i to im je Jasna uspela objasniti.

Dogovorili su se o rešenju i svako od njih je dao neki ustupak drage volje.

Još jedno čudo se desilo.

Od želje za razaranjem i uništenjem porodice do mirnog rešenja i života sa svim njegovim lepim stranama.

---------------------------------------------
Iskustvo sa jednim čovekom.

Ta osoba je došla kod nas jer je bila izuzetno nervozna i pod konstantnim stresom, a imala je i fizičkih tegoba. Nije želela da pije tablete za smirenje pa se, po peporuci , obratila nama.
U smirenoj atmosferi smo razgovarali sa njim. U takvom razgovoru Jasna i ja odmah prepoznamo šta muči osobu i dobijamo ideju na koji način pomoći. Kroz razgovor uvidimo i koji su kvaliteti osobe, što je veoma bitno za proces preovladavanja problema. Obraćamo pažnju i na sklonosti klijenta. Upoznajemo osobu bez ikakvih predrasuda prema onome što nam govori. Sve što nam klijent kaže,  ostaje među nama. Imamo bogato i raznovrsno životno iskustvo, tako da se odlično uklapamo i skoro da nema situacije kroz koju Jasna ili ja nismo prošli. Zato i možemo razumeti klijente i pomoći im na najbolji način, ne osuđujući ih.
Tako je bilo i sa pomenutim klijentom.
Bio je spreman na sve samo da se izvuče iz problema koji ga je gušio.
Jasna je za početak predložila da mu uradi natalnu kartu. Čovek je pristao. Jasna je to uradila promišljeno, jer je čoveku valjalo objasniti njegove potencijale.
To se lakše radi putem natalne karte, jer ljudi bolje prihvataju indirektne informacije o sebi.
Jer ako takvoj osobi kažeš direktno da ima te i te vrednosti ili nedostatke onda pruža otpor, na neki način.
Ljudi koji imaju takve probleme nisu navikli na opušten, iskren i direktan razgovor. Uvek očekuju da ih neko napada kroz razgovor.
Kada Jasna gleda u natalnu kartu i tumači, šta tu ima za klijenta, onda osoba to mnogo bolje prihvata. Za nju to izgleda kao da joj natalna karta to govori, a ne Jasna, i onda im nije problem da prihvate informaciju. Ovo nije pravilo, ali je dosta često kod ljudi sa tim problemima.
Pošto je klijent bio usresređen na svoje probleme nije video svoje dobre strane. Za to je idealno poslužila natalna karta. Jasna je majstor za pronalaženje onog dobrog u ljudima.
Tumačenje je trajalo više od tri sata. Jasna je pomno posmatrala njegovo fizičko i energetsko stanje i dozirala je priču i vreme prema stanju klijenta.
Posle tumačenja je već bolje izgledao. Uvideo je da nije baš sve tako strašno kao što je on mislio i video.
Njegovo zamršeno klupko je polako počelo da se odmotava. Objašnjeno mu je da je potrebno vreme, strpljenje i svakodnevni lagani rad, da bi se problem rešio. Pristao je sa vidnim sjajem u očima. Rekao nam je da je to to, što mu je trebalo. Nije do sada naišao na takav topao, prijateljski i
kvalitetan pristup.
Naravno da su nam njegove reči prijale i potvrđivale da smo na pravom putu. I podstakle nas da budemo još bolji.
Čovek je dolazio jednom nedeljno. Jasna mu je predložila da razvija svoj energetski potencijal, kroz vežbe koje mu je dala, na šta je on pristao. Radila je sa njim svaki put i kao životni trener (koučing). Ja sam mu radio Bars tretmane.
Kada bi došao, detaljno je pričao šta je radio od energeskih vežbi. Bio je uporan. Razgovarali smo sa njim, radili vežbe i videli svaki put neki pomak na bolje, što je i on primećivao.
I te kako je bio zadovoljan. Počeo je sve više da uviđa na čega se sve "pecao", kako on to voli da kaže.
Život mu se značajno promenio na bolje. Nije se više uživljavao u situacije ljudi koji su mu ranije crpili energiju. Pitali su ga šta se to dešava sa njim, jer nije kao pre. Više im se sviđao onaj od ranije koji se "palio" na njihove priče. Sada su se susretali sa čovekom koji je bio miran i raspoložen. Tako se neminovno i promenio krug ljudi sa kojima se družio. Sami su se lagano udaljavali, jer nisu bili spremni da se promene. Više im je odgovaralo da budu u svojoj "zoni sigurnosti". Na početku su ga napadali i pokušavali da ga vrate na stari način ponašanja.
"Kada se setim u čemu sam živeo ranije, nasmejem se koliko sam bio nesvestan, i ne pada mi na pamet da se vraćam u taj nazovi život.."
Ovo je jedna od njegovih izjava, kada je bio kod nas.
Čovek je podigao svoju svest kroz rad sa nama i rešio svoje probleme.
Za nas je velika stvar uspešno pomoći osobi da se vrati na svoj pravi put. Veliku zaslugu za to ima taj čovek, jer je bio istrajan i vredan.
A kada se samo prisetimo u kakvom je stanju bio, kada je došao kod nas prvi put, možemo slobodno reći - Čuda su moguća.
Zahvalni smo za taj njegov preobražaj. 💗


----------------------------------------------------

Kako uopšte mnogobrojna ljudska iskustva pretočiti u reči?

Napisaću vam srž dosadašnjih iskustava.

Iskustva se odnose na regresoterapiju, bars tehniku, energetsku medecinu, iskustva životnog trenera, astrologiju i u svim drugim situacijama kada smo Jasna i ja pomagali ljudima.

Opšti principi.

Svako ko pristupi određenoj tehnici na ozbiljan i odgovoran način ima koristi od toga.

To podrazumeva da sluša sa pažnjom ono što mu terapeut-učitelj-praktičar-astrolog govori i da je voljan za promenu.

Da zapisuje ono što je potrebno.

Da se ne opravdava, tj. zadržava u starim obrascima ponašanja.

Da posveti vreme i da uradi konkretno ono što mu terapeut-učitelj-praktičar-astrolog kaže.

Da bude strpljiv.

Kada sagledamo dublje ove principe vidimo da rešenje uvek postoji. 

Svaka tehnika je delotvorna. 

Naravno da svaki terapeut-učitelj-praktičar-astrolog nije za svakog klijenta. Neko nekome odgovara, prija, a neko ne. Poslušajte svoju intuiciju i izaberete tehniku i terapeuta po svom osećaju.

Rezultati su neminovni-sigurni ako ste vi spremni i uporni. Garantovano je tako.