Regresoterapija

KARMA NE POSTOJI

Oko dvadesetak godina istražujem u oblasti karme i tog pojma koji označava uzročno-posledični sled događaja, ne samo u ovom nego i kroz niz života. Usled mog životnog iskustva i spoznaja do kojih sam uspela da dođem, pojam karme danas deluje drugačije nego što je to bilo u prošlosti. Ne upuštam se u to da li je ispravno ili ne ono tumčenje koje nam je poznato preko starih priča i spisa, da li je sve bilo tako kako smo verovali i da li je kao vaspitni model ili zakon uspešno delovao dok je delovao, ali činjenica je da se nešto promenilo. Pitala sam klijente koji su bili podvrgnuti nehipnotičkoj regresiji o tome i dobijala sam ogovore da karma, onako kako mi ljudi verujemo, ne postoji. Jer, ljudi veruju da karma znači kazna. Onaj ko veruje da je kazna, prema verovanju mu se i dešava. Onaj ko ne veruje u kazne, nema karmičku osvetu za vratom. Znači, radi se o verovanju. A prema veri našoj nam se stvari i događaju.

Pitali su me neki veoma napredni duhovni radnici kako mogu istovremeno znati sve ovo, a i dalje raditi nehipnotičke regresije. Mogu jer regresije pomažu svakom ko se podvrgne da lakše sagleda uzročno – posledične modele u svom životu. Sagledava ih na energetskom nivo pa ih tokom regresije na tom nivou i rešavamo. Tehnika daje odlične rezultate, neki put se zaista iznenadimo i regresirani i ja nakon seanse šta smo sve dobili i spoznali. Za to bi nam inače trebali sati i sati razgovora, psihoterapije ili koučinga. Ovo je prečica do spoznaje. I uopšte nije važno da li su priče samo simbolične predstave sveukupne svesti koja bira tačno određeni sadržaj koji emituje na ekranu kao vernu kopiju života, uvek nepogrešivo tačno, ili su one stvarni životi ljudi koji su nekada živeli. Sve je to sadržaj svesti koja je sve što postoji. Kao što se kapljica svesti sadrži u nama i ona nas vodi kroz život održavajući naše fizičko telo, tako su i slike koje dobijamo delići iskustva stvarnih ljudi koji su živeli svoje živote veoma emotivno i duboko iskustveno.

Mi pričamo priče koje su ljudi pre nas pričali, živimo živote koji liče na živote naših predaka i srodnika, maštamo, patimo, volimo ili mrzimo kao što je to već neko pre nas činio. U tome nismo originalni. Ono što se danas dešava, a što nazivamo duhovno buđenje, donosi promene u svesti i napredak koji vodi izvan okvira poznatog. Kako? Kombinovanjem celokupnog iskustva čovečanstva stvaraju se sada novi modeli. U sveukupnoj svesti postignut je neki limit koji je bio potreban da bi se vreme ubrzalo, da bi se svest ljudi podigla na viši nivo, da bi se ljudsko telo menjalo što nam pokazuju bretarijanci, na primer. Ako smo poruku koju smo dobili putem najstarije knjige na svetu koja kaže da smo sačinjeni po liku svoga tvorca dobro razumeli, biće nam jasno da smo u neprekidnom razvoju, kao i samo polje sveukupne svesti. Ono se oplemenjuje našim iskustvima i saznanjima. Mi se, zauzvrat, oplemenjujemo i menjamo uz pomoć tih saznanja polja iz koga potičemo.

Pitaju me šta znači otvoriti se prema tom polju, šta znači dopustiti i prepustiti se? Znači živeti u poverenju, a ne u verovanju o kazni koja vreba. Neki ljudi plaše se i svoje senke. Neki se zaklinju u razne stvari koje uopšte ne razumeju, a spremni su za njih i život da daju. To je blokiranje i odvajanje od sveukupne svesti u nešto što verujemo da jesmo, ljudsko biće prepušteno na milost i nemilost životu i sudbini. Mogli bismo reći da je to biće u strahu od karme, od greha i greške. Prvobitno, čovek nije tako modeliran. I da bih objasnila slikovito kako to izgleda, setila sam se drveta i poluparazita imele. Drvo je ta sveukupna svest koja je stvorila uslove da dođe imela, pomaže joj da postoji, daje svoje sokove, daje deo sebe zarad postojanja imele. Imela to koristi. Ali smatra da ima pravo da živi svoj život onako kako ona hoće, ne vodeći računa o drvetu. U okviru njhove zajednice imela se ponaša kao čovek. Čovek zaista ne vodi računa o polju svesti najpre zato što ga nije svestan. A kada ga osvesti, prestaje da veruje u sve drugo.

Poenta je - ne plašiti se karme, ne strepeti od budućnosti i ne verovati da je čovek nemoćan pred silama prirode. I u toj prirodi je ista svest koja je i u čoveku. Kada govorimo o bezuslovnoj ljubavi, najbliže smo joj kada odemo u prirodu i prepustimo se. Kada ne upravljamo, ne zahtevamo i ne očekujemo već samo znamo i osećamo to što znamo. I to nas potpuno preplavi talasom miline. Tada nema granice između nas i prirode, između polja sveukupne svesti i čestice svesti u nama.

Jasna Bogojević Janjić

......................................................

Trenutak pre nego što su uključene kamere.
Hvala Goci za frizuru i učešće u emisiji, Tijani za šminkanje, Zoranu za organizaciju, osmeh podrške i kafu. I hvala ekipi (TV Prva) koja je došla da snimi prilog o nehipnotičkoj regresiji.
Novi Sad, 08.11.2017. 

...................................................
Kako razgovarati sa svojom dušom?

Nehipnotička regresija dobar je način da se čovek upozna sa sobom i ponovo poveže sa svojom dušom. Dešava se da u koučingu ili pri običnom uvodnom razgovoru shvatim da je klijent potisnuo potrebe duše i da je rešenje svih njegovih problema ponovno povezivanje i vraćanje na svoj put. Horoskop to takođe pokaže. Međutim, obično klijent nije svestan svog problema.
Zamislite krupnog čoveka koji se trese i strahuje. On je biljka koja ima sitan i lep cvet, a raste na vrhu neke planine. Pored njega je majčinska biljka iz koje je izrastao, čiji koren dodiruje njegov i svoje sokove života pretače u njegove nežne žilice, krepeći ga. Ali, tu je još jedna takva biljka čiji se koren bezobrazno razgranao stiskajući njihova dva, oduzimajući im snagu. 
Cvet, koji je u tom trenutku moj klijent u nehipnotičkoj regresiji, drhti i strepi za svoj život. Osim tog nametljivog trećeg cveta, postoji i neka planinska koza koja se hrani samo tim cvetom koji je on sada. Ako ona naiđe, sva lepota cveta biće beskorisna. I svemu će biti kraj.
On je sin koji je živeo sa majkom, oboje odbačeni od njegovog oca. Prihvatio ih je tek kada je oboleo i kada je trebao njihovu snagu i pomoć. Otac je taj nametljivi treći cvet. Koza u ovoj priči je sudbina, budućnost, koje se moj klijent plaši. Strah od smrti ali i nedostojnost  da se stane pred lice Boga sa kojim je moj klijent imao vrlo specifičan odnos, prikazani su kroz podzemnu igru korenja i kroz nekoliko likova koji su odigrali ulogu duhovnih vodiča.
Ovo je jedina regresija koju sam u svojoj praksi vodila, a da je čovek sebe doživeo kao biljku. I jedina koju sam radila sa osobom koja u početku nije imala poverenja u ovu tehniku. Na kraju, klijent je doživeo preporod, a rezultat je vremenom postao vidan i očigledan.
Snažan uvid koji sam ja imala tokom ove priče odnosio se na to da biljni svet ima svoj život, isto kao i mi ljudi. Biljke imaju dušu. Imaju svoju lepotu i radost života, nadanja, strepnje, ljubavi. Duša ovog čoveka koji je nekada bio biljka isceljena je. Strah od budućnosti i ljutnja zbog ponašanja oca samo su posledice jedne davne priče jednog busena zemlje iz koga je nikao predivan cvet.

Nije mogla da ide dalje. Mrak i samo mrak. U trenutku kada smo želele da se ponovo poveže sa svojom dušom, nešto se isprečilo i moja klijentkinja doživela je klasičnu blokadu. Onda sam se setila kako da je izvedem. Otišle smo u mašti u prirodu na piknik. Slušale smo cvrkut ptica, osećale toplotu sunčevih zraka, udisale planinski čist vazduh. Zatim sam je ponovo dovela u sobu i rekla da pogleda prema prozoru. Videla je prelepu malu pticu. Prvo je slušala njen cvrkut, a onda je rekla da ta ptičica ume i da govori. Činilo joj se da kroz cvrkut jasno čuje i neke reči. Malo po malo uspostavila je prisan kontakt sa pticom i prepustila se njenim rečima i pesmi. Potrajalo je. Bilo je suza, uzdisanja i stenjanja, raznih uzvika, dok na kraju nisam čula – hej, ptičice, pa ti si moja duša! To je taj ključni momenat. Pitala sam zašto se  desilo da se klijentkinja i ptica nisu pre mogle tako ispričati i razumeti? Odgovor je za nju bio logičan. Strah, ratni vihor i veliki životni preokreti koji su zbog toga usledili, doveli su do zanemarivanja unutrašnjeg glasa duše. Sve posle regresije dobilo je drugačiju notu. Isceljeni su i traumatski doživljaji tokom rata. Odjednom, život je zasijao novim svetlom.

Ovo su samo dva veoma specifična slučaja. Česta je pojava, mada ponekad u simboličnom obliku, koja ukazuje na prepreku između čoveka i njegove duše. To se odražava na nemogućnosti da čovek prepozna i poštuje potrebe svog tela, da doživi istinski duboka osećanja;  uglavnom ne razume sebe i svoje postupke, ne voli sebe i ne veruje da vredi. Ukoliko imate neki od ovih simptoma, nehipnotičkom regresijom možemo to rešiti.

Jasna Bogojević Janjić 

...................................................
Progresije

Prva progresija desila se spontano. Bilo je to na početku moje prakse. Nehipnotička regresoterapija je specifična tehnika kreirana tako da se susretnemo sa slikama prošlosti da bismo ih iscelili. Progresija se ne pominje na obukama. Budući da mi se to desilo sa osobom sa kojom sam pre toga prošla niz regresija i koju jako dobro poznajem, nisam se mnogo iznenadila. Ona je imala jaku intuiciju i ponekad spontane proročke nastupe. Ovo je bila prilika da probamo nešto novo. Međutim, iznenadila sam se zbog poruka koje smo dobile. One su bile usmerene na loše događaje koji su predviđeni za našu planetu i poenta ulaska u spontanu progresiju bila je zapravo opomena. Ne nama lično već svim ljudima na planeti. Na neki način je to trebalo da bude upozorenje da planeta teško podnosi sve što joj radimo. I da je krajnje vreme da se osvestimo. Posmatrana iz kosmosa, jer je iz te perspektive bilo lakše sagledati stvari, planeta je izgledala spaljeno i strašno. I malo ljudi je ostalo u životu. Naravno, to je bila samo simbolična slika do čega može dovesti naš nemaran odnos prema planeti Zemlji.

Druga, takođe spontana progresija, desila se prilikom nehipnotičke regresije sa mojom dragom prijateljicom koju sam upoznala dok sam išla na grupu za proučavanje majanskog kalendara. I ona je bila dobar medium. Nas je interesovalo tom prilikom kako možemo da unapredimo znanje o kalendaru i kako kvalitetno možemo da sarađujemo na projektu koji smo planirale da uradimo. Dobile smo zaista sjajne uvide od kojih je posle nastala serija predavanja. I taman kada smo mislile da smo završile regresiju, ona se našla na jednom mestu u gradu, opisala mi jedan jako neobičan doživljaj i počela da objašnjava šta to znači. Prvo je rekla da se to još nije dogodilo ali da će se u bliskoj budućnosti desiti. Rekla je da je to talas nepoznate energije koji će obuzeti planetu i sve na njoj nakon čega ništa više neće biti isto. Rekla je da će to biti nevidljivo ali da će svi na neki način osetiti samo neće znati šta im se dešava. I da će to pokrenuti niz nepredvidivih događaja. Naravno, i ona je primila vest da će čovečanstvo naći način da preživi.

Treća spontana progresija desila se kada sam se najmanje nadala - tokom jedne paralelne regresije. Tu su se pojavila neka bića koja nam nisu dala da radimo regresiju dok nam ne prenesu poruku. Dozvolila sam da iznesu ono što su imali. Na moje iznenađenje i oni su kroz usta regresirane osobe ponovili veoma sličnu priču. Opomenuli su ljude da menjaju svoj loš odnos prema planeti. Pokazali su nam šta bi se moglo desiti i kakve bi bile katastrofalne posledice naše nemarnosti u budućnosti. Do čega bi nas moglo dovesti naše sadašnje ponašanje i koliko štete bi imalo za život čoveka, dato nam je u nekim strašnim slikama. Ali ne samo za čoveka već i celokupne prirode. Meni je rečeno da to prenesem što većem broju ljudi kao apel za promenu ponašanja što pre. Takođe mi je rečeno da se ne plašim, mada neće biti ni malo lako ako dođe do kataklizme kakva nam je opisana. Ovim ispunjavam svoj zadatak prenošenja datih mi poruka.

U okviru nekoliko regresija sa raznim osobama dešavale su se i neke situacije kroz koje su stizale nove preporuke i apeli. Prošle godine sam radila regresiju sa jednim sjajnim mladim čovekom iz Zagreba. Pitali smo oboje, zabrinuti za budućnost planete, šta nam valja činiti i kako da damo svoj doprinos za poboljšanje uslova života i sprečavanje loših događaja koji bi mogli uslediti? Odgovor koji je on dobio, glasio je – „PRIMITE SE POSLA. Ne želimo vas plašiti ali neće biti lako živjeti ovdje u budućnosti ako se ništa ne promjeni.“

Jasna Bogojević Janjić 

........................................................
Spontane i nenajavljene regresije

Volim da radim sa grupama. Od kada sam počela da podučavam astrologiju, energetske tehnike i regresiju organizovala sam rad po grupama. Mnogo je lakše i lepše raditi kada dolazi do razmene energije, ideja, informacija. Pratila sam kako se grupe formiraju. Uvek je to neki spontani način koji okupi zainteresovane ali uspe da zadrži uporne i željne učenja i promene. Za svaku grupu pravim poseban program. Ne volim kliše i nisam sklona utvrđenim pravilima u radu. Za mene je najlepše kada spontano i zajedno dođemo do značajnih uvida i dobrih ideja, a da to nije na standardan način. Smišljam vežbe i držim konce vremena i kvalitetne razmene grupne energije veoma dobro. Za to sam, uostalom, i školovana. Polaznici uglavnom ne znaju šta im spremam i zbog toga je rad veoma zanimljiv.

Navodim primer kada sam sa grupom od petnaestak ljudi nenajavljeno napravila spontanu regresiju. Tema tog časa bila je vezana za emocije, konkretnije za partnerske odnose, i želela sam da im pokažem gde su u svojoj priči. Najavila sam opuštajuću vežbu i uvela sve u opušteno stanje. Vodila sam ih do jednog stepeništa i rekla da je vreme da se susretnu sa svojom srodnom dušom. Napravila sam malu pauzu puštajući ih da krenu svojim putem. Zatim sam rekla da se spuste stepeništem koje vide do specijalne prostorije gde ih njihova ljubav čeka. Onda sam dala nalog da tu sačekaju svoju ljubav, da uživaju u predivnim emocijama i da dobro zapamte to što osećaju. Vežba je imala još neke elemente ali mi je cilj da vam pokažem kako radi ljudski um, a ne šta je ko osetio i video tokom vežbe. Činjenica je da su svi krenuli stepenicama na gore. Ispostavilo se da ih je jako zbunilo to što sam tražila da idu dole. Kod nekih se pojavio i strah. Zašto dole? Da li je to u redu? Uvek smo išli gore. To su me pitali posle vežbe. Rekla sam da sam ih vodila u središte njihovog srca gde je ljubav. Trebalo je spustiti se iz moždanog dela i umnog zamišljanja u srčani centar, centar ljubavi. Umesto spontanosti javio se strah. Neke su prevelika očekivanja blokirala i nisu uspeli da se susretnu sa svojom ljubavi. Rekla sam im da je to bio susret sa njima samima. Oni koji su uspeli vežbu da urade kako treba, osetili su predivne emocije iako im je izmicao lik ljubavi. Neki su uspeli i da ga vide. Vežba je pokazala da ima mnogo umnih blokada koje utiču na emocije. Takođe su očekivanja velika prepreka za ostvarenje emocija. Strah od ljubavi, strah od nametnutih standarda koja mogu da izazovu kaznu ako se prekrše, strah od toga šta može da se desi (ili strah od straha) dali su nam usmerenje za formiranje novih vežbi.

Jedna grupa prijateljica koje su dolazile na energetske vežbe bila je pogodna za spontanu regresiju. Ništa nisam najavila već sam takođe uvela grupu u opušteno lako meditativno stanje. Dovela sam ih na jedno mesto na obali mora i dala nalog da potraže na svom mentalnom ekranu neku sliku koja može biti i slika nekog njihovog života ranije. Nastala je tišina gde se samo čulo disanje učesnika.

-          Ja sam Filip. Imam svoj brod. Upravo se spremam da se otisnem sa svojim prijateljima na put. Jako volim more i volim svoje prijatelje.

-          Ja sam Marko. Imam svoj brod. Plovim morima i uživam u tome. I ja se spremam na  put. More je mirno i moj brod upravo isplovljava iz luke.

-          Ja sam T. i jako volim Filipa. Zapravo, obožavam ga. Želim da idem sa njim i njegovim brodom na put oko sveta. Gde ide Filip, idem i ja sa njim.

-          Ja sam M. i ne želim da učestvujem u ovome. Znam da mi se nešto neprijatno desilo i ne bih želela da se toga ponovo setim. Ali...ipak mi dolaze slike. Zatvor, nešto mračno, neki neprijatan događaj...Ja volim T, a volim i Filipa...

Ovo su samo počeci priča nekih članova grupe. Jedna osoba nije učestvovala ali je videla sve slike i shvatila da je povezana na neki neprijatan način sa pričom osobe M. Posle smo čuli celu tu priču. Tri osobe koje su želele da idu sa Filipom su tri dobre prijateljice. Marko je muški član ove energetske grupe koji nije iz kruga tih dugogodišnjih prijatelja. Zato on plovi sam.

I tako...nenajavljeno, nenamešteno, bez očekivanja, bez priprema – a sve prepuno simbolike. I svaka priča može se preslikati na stvaran život koji vodimo. Ima neka tajna veza, kaže pesma. Ovo je samo jedan od načina na koji  možemo da zavirimo dublje u tu tajnu.

Jasna Bogojević Janjić 

.....................................
Iskustva paralelnih regresija

Jedan neobičan zahtev doveo me u priliku da isprobam i razvijem tehniku paralelnih regresija. Naime, za nehipnotičku regresiju javio mi se bračni par. Bio je dogovor da supruga uđe u regresiju, a suprug da bude pored nje i prati priču. Međutim, dok su dolazili, ona se predomislila i od mene zatražila da i supruga uvedem u regresiju istovremeno sa njom. U to vreme, pre desetak godina koliko je proteklo od ovog događaja, za mene je ovaj zahtev predstavljao iznenađenje. Nikada nisam ni čula, a niti negde pročitala da je tako nešto moguće. Razmislila sam nekoliko trenutaka i prihvatila izazov. Pomislila sam kako je to prilika da testiram sebe i svoju dugogodišnju praksu, a želela sam i njima da ugodim.

Moji klijenti su zauzeli svako po jedan kauč, smejući se što su uspeli da me iznenade. Zatim su krenuli sa tehnikama opuštanja. Uz klijente i ja radim iste tehnike jer tako onda lakše mogu da ih pratim, da vidim energije i da se uskladim sa vizijama i instrukcijama duhovnih vodiča. Kada sam im dala nalog da se vrate u trenutak kada je stvoren problem sa kojim žele da rade, svako je krenuo svojim putem. Žena se našla u prvoj godini braka, na prvoj krsnoj slavi u muževoj porodici, a on se vratio nekoliko godina unazad u trenutak kada su započeli porodični posao. I sve do kraja seanse svako je bio u svojoj priči između kojih sam ja balansirala postavljajući im pitanja i zadatke. Dok jedno od njih radi neku vežbu, ja sa drugim zaranjam dublje u njegovu priču, i tako naizmenično.

Ispostavilo se da je supruga bila u snažnom duhovnom procepu između katoličanstva u kome je rođena i pravoslavlja u kome je živela svoj bračni život. Osećala je veliki strah od Boga. Mislila je da je izneverila obe strane i da je velika grešnica. Za to vreme njen suprug razmatrao je porodični posao, koliko je novca i truda uloženo i zašto je posao pao na nulu. I kako dalje da nastave jer su deca otišla na školovanje, a njih dvoje sami ne mogu sve da postignu.

Potpuno nezavisno tekle su njihove priče, bez mešanja i preplitanja. To mi je bilo zanimljivo. Bili su u istoj sobi, ja sam tiho davala naloge, a svako je pričao svoju priču bez greške. Posle seanse saznala sam da nisu čuli šta ono drugo govori. Bili su usmereni na to da slušaju moj glas i prate instrukcije, a svako je plovio u svom filmu do kraja. Kasnije, tokom vremena i  radeći još nekoliko paralelnih regresija, utvrdila sam da je to jedno od pravila da klijenti ne čuju onog drugog.

Sledeća prilika za paralelnu regresiju bila je kada su moja ćerka i njena prijateljica, naša gošća tog leta, zatražile da ih regresiram. Jedna je sagledavala svojih sedam života u kratkim fragmentima prateći evoluciju svoje duše dok se druga bavila stresovima i traumama iz detinjstva tekućeg života. Posle toga uradila sam još jednu jako zanimljivu paralelnu regresiju sa majkom i ćerkom. Pri tom je majka snažno bila željna da čuje ćerkinu priču i stajalo me truda da je držim u njenoj priči. Ćerka nije imala problem da razmatra svoj veoma zanimljiv život rimske princeze. I nije uopšte čula ništa od majčine priče koja se borila sa svojim izazovima majčinstva iz prethodnog života.

Iskustva su mi pokazala da u paralelnoj regresiji:

• regresirani prate svoju priču i ne ometa ih tuđa priča tokom regresije,
• takve regresije su energetski veoma snažne,
• klijenti na kraju imaju osećaj da su doživeli nešto ekskluzivno, nešto što se retko  događa,
• postaju otvoreniji za druge tehnike.

Uspeh ovakvog poduhvata naveo me na razne eksperimente. Napravila sam posle i grupne spontane regresije, nehipnotičke progresije, razvila sam i posebnu tehniku harmonizacije. A pre dvadesetak dana umesto klijentkinje ja sam išla u njenu priču, jer ona sama nikada nije to uspela. Svaka od ovih ideja biće i posebna priča za vas. Naravno, ostaje činjenica da sam i dalje spremna za eksperimentisanja i otvorena za nove ideje.

Jasna Bogojević Janjić 

--------------------------
Detaljnije o regresoterapiji

Nehipnotička regresoterapija je tehnika u kojoj se klijent u izrazito opuštenom stanju vraća u neke situacije i događaje iz prošlosti da bi ih sagledao i razrešio. Kada se um smiri, na površinu izranjaju priče i slike kojih inače nije svestan i koje zbog ritma svakodnevnog života ne može sagledati. Često su te slike zapravo trenuci u životu kada je blokirana neka emocija, napravljen jak program verovanja bez preispitivanja, razvijen odbrambeni sistem protiv bola, straha, nemoći. Obično ti duboki mehanizmi nastaju i postoje u nekim prethodnim životima i mi onda pratimo nit njihovog ispoljavanja i delovanja na život i izazove koji su pred klijentom sada kao senka. Buđenjem i osvetljavanjem tih sećanja dolazi i do njihovog razrešavanja.

Mi nasleđujemo od svojih roditelja (i predaka) programe verovanja, ponašanja, načina kako rešavamo stvari, nasleđujemo i životnu filozofiju, borimo se sa emocijama sa kojima su se i naši preci nosili najbolje što su umeli. Mi danas mislimo njihove misli i pričamo njihove priče. Tehnika nehipnotičke regresoterapije omogućava sagledavanje tih situacija s ciljem da se naprave duboke spoznaje i iskoriste mogućnosti za kvalitetniji život.

--------------------------
Iskustvo iz jedne regresoterapije u prošli život, 
u kojoj je osoba saznala uzrok njenog problema

„Našao sam se na predivnoj plaži. Bio sam bez odeće i bio sam tamne puti. Imao sam desetak godina. Počeo sam obazrivo da istražujem. Prešao sam peščanu plažu i ušetao među stabla šume. Slušao sam pesmu ptica koja me je hrabrila da sigurnije nastavim dalje. Sve mi je bilo novo a opet nekako poznato. Čak mi nije bilo neprijatno što sam nag. Rastinje je bilo gusto ali ipak sasvim prohodno. Sunčevi zraci su se na dosta mesta probijali kroz zelene krošnje. Vazduh me je milovao svojom prijatnom toplinom. Osetio sam dečiju radost koja me je sve više obuzimala. Nalazio sam se u nepoznatoj divljini, na neobjašnjiv način, a ipak kao da sam bio kod kuće. Onda sam primetio da razmišljam na meni nepoznatom jeziku. Počeo sam da govorim naglas da bi se uverio da li sam u pravu. Istina, jezik je bio čudan ali sam ga razumeo. U isto vreme sam bio taj tamnoputi dečak, i neko ko ga posmatra, a nije on. Sa strane sam posmatrao dečaka, a istovremeno sam bio u njemu. Osećao sam neku širinu i sveobuhvatnost. Nastavio sam dalje kao da znam ka čemu idem. Zagazio sam u potok i polako krenuo uzvodno kroz prohladnu vodu. Kada sam osetio da mi nogama počinje bivati hladno izašao sam na drugu obalu. Video sam nedaleko čistinu obasjanu svetlošću pa sam potrčao da se malo zgrejem. Stao sam na jedan poveći kamen koji je bio topao od sunčevih zraka. Preplašio sam jednog malog guštera koji se baškario na kamenu. Zvuci prirode su bili očaravajući. Udahnuo sam duboko i raširio ruke kao da očekujem zagrljaj. Uživao sam tako neko vreme. A opet tu kao da vreme nije ni postojalo. Postojao je samo osećaj pripadnosti i slobode. Krenuo sam prema delu šume u kojem je drveće još više bilo proređeno. Čuo sam neke nove zvuke u daljini. Zastao sam i oslušnuo. Načuo sam kao da neko razgovara i smeje se u daljini. Nisam baš bio bio siguran da li mi se učinilo ili je to stvarno. Ubrzao sam hod u tom pravcu. Što sam više napredovao povremeni glasovi su bili sve razgovetniji i bliži. Primirio sam se i oslušnuo. Sada sam jasno čuo da je to razgovor između žene i muškarca. I to razgovor na onom čudnom jeziku koji sam razumeo. Pričali su o planovima kako da sagrade novu i bolju kolibu. Njihovi glasovi su mi bili poznati. Kako je to moguće, zapitao sam se? Krenuo sam prema njima pored drveća. Mešala su se osećanja u meni, dok sam prilazio tim nepoznatim ljudima, poznatog glasa. Još ih nisam ugledao a bio sam jako blizu njih. Izašavši na čistinu video sam ih. U tom momentu i oni su primetili mene.

Pogledali su me nasmejani i rekli. Dobrodošao kući, sine. Zaplakao sam od sreće.“                  

-----------------------------
                  Šta je regresoterapija?

U procesu regresoterapije dolazi se do informacija koje nam u svakodnevnom životu nisu dostupne. Te informacije su nam ključne da bi prevazišli određeni problem-izazov.

Pre same regresoterapije klijent i regresoterapeut razgovaraju. U tom razgovoru stiče se međusobno poverenje. Takođe se utvrđuje šta je to trenutno prevashodno da se istraži i reši iz klijentovog života. To obično  bude onaj razlog-problem zbog kojeg je klijent i zatražio regresoterapiju.

Napominjem, da je klijent tokom čitavog procesa regresoterapije potpuno svestan i budan. 

To znači da na pitanja regresoterapeuta daje svesne i voljne odgovore.

Tehnika se sprovodi tako što  klijent, posle razgovora, udobno i opušteno legne. 

Regresoterapeut mu polako objašnjava, korak po korak, svaku sledeću fazu. 

Svaki korak se sprovodi opušteno i lagano.

Terapeut postavlja pitanja, a klijent odgovara na svako pitanje po slobodnoj volji.

Zajedno istražuju i posećuju razne situacije iz klijentovog sadašnjeg ili nekog od prošlih života. Sve u skladu sa onim što klijent, po slobodnoj volji, želi da istraži.

Svaka regresoterapija je jedinstvena i vredna. 

Bavi se onim delovima našeg bića-događajima koje smo na neki način zapostavili ili ih nismo ni svesni. Pogotovo ako su iz prošlih života ili ranog detinjstva.

Uvodimo ljubav i svetlost tamo gde ih nije bilo ranije u nama. 

Regresoterapija traje oko dva sata, ponekad i više.
Sagledavamo uzroke i tako automatski menjamo i posledice tj. kvalitet našeg života.
To je veliki "događaj" koji pokreće i postepeno menja naš kompletan život na bolje.