PRORIČEM SUDBINU SVOJU

Za ovo mi ne trebaju horoskopi, karte ni kugla

ni šaroliki talozi na dnu kafene šolje

treba mi prstohvat nežnosti

dozvola koju ću sama sebi dati i malo dobre volje.

U rana jutra još pre svitanja

budiću se da zahvalim ljubavi

ušuškaću sreću što uz mene diše

ne, neću postavljati pitanja

jer sve odgovore već imam u sebi.

Neću nizati afirmacije ni beskrajne mantre

neću prosipati bisere starih mudraca.

Videću jasnu sliku držanja za ruke

 pogled uživanja u radosti postojanja

naše svetlošću obasjane luke.

Hodamo sunčanom stranom ulice

usklađenih koraka dve srodne duše

osmeh šaljemo rumenom zrenju zore

na obali nekoj uz penušavo more.

Blage oči samo lepotu vide

dobro srce drugima dobro želi

a nežnost u očima bližnjih tu je da nas veseli.

Prorok sam sebi lako je biti

zlatne konce sudbine svoje ja pletem

samo sebi odgovaram za ishod i mustru

kojom svoj život šaram i stvaram.

Jasna Bogojević Janjić, Novi Sad, januar 2020.