32.Korak

Lavirint (jama)

U lavirintu (jami) nametnutih pravila i zakona koje ne razumemo dešava se naš život. Mi smo tu stranci. U tom lavirintu ( jami) zabluda obično dočekamo kraj ovog života. Mislimo da je lavirint (jama) nešto uzvišeno.  Klanjamo mu se. Neki iz straha. A poneki umišljaju da je to iz ljubavi. Niko tu skoro nije svestan da je u lavirintu  (jami). Tako da i ne pokušavamo izaći. A one koji nam pokušavaju reći nešto drugo ne razumemo. Mi smo u iskopanoj jami - lavirintu. Vidimo tamo visoko, visoko, visoko gore divno plavetnilo. To plavetnilo je ono čemu težimo. Zbog tog plavetnila trpimo sve ono što trpimo. Toliko smo začarani da jamu u kojoj se nalazimo kopamo još dublje, misleći da se na taj način približavamo plavetnilu. I što se više udaljavamo od plavetnila mi kopamo sa još većim žarom. Ne postoji ono što nismo spremni uraditi zarad tog višeg cilja. Umesto da gradimo prema gore mi kopamo prema dole. Da li ti gradiš ili kopaš?

Zoran Janjić

31. Korak

Želje koje nikada nećemo ostvariti

Mnoge stvari nas privlače. Mame nas. Imamo osećaj da bi nam bilo nadasve fantastično da to imamo. Tada bi sa nama bilo sve u redu, jer bi nas to ispunilo. Za neke naše prohteve se zauzmemo kako znamo i umemo. Radimo sve da dođemo do željenog. A opet pojedine želje nam „žive“ samo u mislima. Za njih ništa ne preduzimamo da nam se ostvare. Poklanjamo im svoje vreme (maštamo o njima), a ne činimo ni jedan korak da bi nam se ostvarile. Istovremeno smo za i protiv njih. Pa kada je to već tako hajde da sagledamo tu situaciju. Normalno je ako nešto želimo da treba preduzeti nešto konkretno u vezi toga, da bi to dobili. Ako nešto želimo a ništa ne preduzimamo u vezi toga, onda tu nešto nije u redu. Čim ne sledimo prirodan proces ,koji zahteva da odradimo određene korake da bi došli do nečega, to nam pokazuje da smo na pogrešnom putu. Da smo u nekoj zabludi vezano za tu želju. Možda pomislimo da nije zabluda, već da osoba ne zna kako da dođe do toga. A ako ne zna može uvek nekoga da pita, ko zna. Kada nikoga ne pita, a sama ne zna, onda se dodatno potvrđuje da tu nešto nije kako treba. Svaka zabluda je istovremeno i zamka. Zato mislimo da nešto želimo, da imamo. Zamka nas onemogućava da to što želimo sagledamo na ispravan način. Pažnju nam usmerava na to da mi mislimo samo o tome što „želimo“. Neizostavno smo sigurni da to želimo. Toliko sigurni da to i ne preispitujemo. Kao kada u školi bezrezervno verujemo da je sve ono što nas uče ispravno i tačno. Posle u skladu sa tim naučenim živimo. Gradimo sve na tim temeljima. I kada nešto krene loše nikada ne dovodimo u sumnju ono što su nas učili. A baš u takvim temeljima, koje ne dovodimo u sumnju, je niklo seme naših problema. Tako je i sa željama za koje ništa ne radimo. U tim željama se krije sasvim druga poruka. Ona nam govori da takvih želja treba da se oslobodimo, a ne da žudimo za njima. To je očigledno. Analizirajte neku svoju takvu želju i spoznaćete to. Ona nas zarobljava silnom žudnjom. A svega onoga što nas pokušava zarobiti i staviti u okove treba se osloboditi – prevazići. Preusmerite vaš pogled i fokus sa nadasve “očiglednog“ i upornog u vašem životu  na ono što se uopšte ne ističe. Tu je rešenje.

Zoran Janjić

30. Korak

Grčevi

Svako od nas nešto vidi. Primećujemo šta se dešava u našim porodicama, komšiluku, mestu stanovanja, državi, svetu, a neki „znaju“ šta se dešava i u Kosmosu. Najmanje vidimo šta se dešava sa nama. Nešto u nama pravi rigoroznu cenzuru zbog koje ne sagledavamo sebe na pravi način. To što sebe ne poznajemo uslovljava da ne možemo ni da shvatimo svet u kojem živimo. Vidimo i doživljavamo ga tako da ne bi ugrozili iskrivljenu sliku koju imamo o nama. Kada bi počeli pravilno sagledavati život neizostavno bi morali da se menjamo. Naše navike bi prestale biti svrsishodne tom novom znanju. Stari način života nam se više ne bi svideo. Njegov ukus nam ne bi više prijao. Obljutavio bi. Svaka osoba se razvija i u tom razvoju stiče nova znanja. Kada se rodimo mi puzimo. Nismo sposobni da hodamo. Kako se razvijamo mi jačamo, stičemo iskustva i znanje pa tako i prohodamo. Kada malo dete počne sigurno da hoda, što je proces, ono će posle toga teško hteti da se vrati puzanju. Puzanje prevaziđe i ono ga posle veoma retko koristi. Sve to ide polako spontano – automatski. Kada odrastemo drugačije je. Savladali smo te razvojne, automatske stvari i tada stupa u prvi plan naša kreativnost i sposobnost delovanja. A to sve zavisi od onoga što smo naučili pre toga. Pošto nema dve iste osobe tako je i svačiji put jedinstven. I tu je problem – izazov. Kako naći svoj jedinstveni put kada nas obrazovni sisitem sve uči  isto. Kao da su uslovi kroz odrastanje indentični za sve. O ovome se malo razmišlja. A ono što zapostavljamo ne može da napreduje. Uglavnom je merilo koje koristimo u odlučivanju zadovoljstvo. Ako nam je od nečega lepo ili nam donosi nešto lepo mi to okaraterišemo da je dobro za nas. Onda to uporno sledimo. Isto tako ako nam nešto ne pruža zadovoljstvo mi to odbacujemo. Tako se stvara navika. A navika stvara grč u nama, ako pokušamo da je promenimo. Postajemo zarobljenici stvari u kojima uživamo, a takođe i onoga što ne volimo. Naravno da moramo u nečemu uživati. Ali ne moramo bez mere u tome uživati. Znači stvar je u određenoj meri. Kada odredimo meru tj. odnos sa određenim uživanjem ili onim što ne volimo, onda smo slobodni u tome. Ako u nečemu uživamo bez mere, ili nešto mrzimo bez mere, onda to gospodari nama. Znači, zavisnost je i kada nešto preko mere volimo, a i kada nešto preko mere ne volimo. Tako da nije problem da li je nešto dobro ili ne, za nas, već je naš odnos prema tome uglavnom problematičan. Ovo se pokazalo kod većine naših klijenata. Pogrešno usmerena pažnja donosi pogrešne zaključke i nesretan i neispunjen život... 

Zoran Janjić

29. Korak

Nešto nam nedostaje?

Imamo dosta toga u čemu možemo da uživamo i da budemo zahvalni za to. Ali ima tu neka praznina? Nešto što je neopisivo i nevidljivo? Neka falinka? Nedostatak? Osećaj izgubljenosti? Duboki nemir? Platno na kojem se odigrava sve ostalo? Kada to primećujemo? Kada prestanemo nečim da se bavimo ili mislimo, a nismo osmislili šta je sledeće. Tada se javlja taj osećaj. I taj neprijatni osećaj nedostajanja nečega nas grčevito tera da se brzo dohvatimo nečeg drugog. Kao što sam napisao, mi to osećamo kao napetost, nelagodu, prazninu koja nam ne prija. Zašto je to tako? Zato što smo navikli da nam je pažnja uvek usmerena na nešto. I zato što mislimo da izvan misli i našeg delovanja ne postoji ništa drugo. Čim prestane zaokupljenost nečim naš um se ne snalazi i hvata ga panika. Nije navikao da bude miran. Treba mu aktivnost, kao droga narkomanu. Ako ovo nismo primetili onda osmotrimo sebe. Evo primera. Gledamo neki film i on se završi i mi prestanemo da razmišljamo o njemu. Šta sledi? Automatski počnemo razmišljati šta sledeće da radimo. U prevodu, ne možemo da ostanemo sami sa sobom. Potreban nam je neki stimulans u vidu aktivnosti, bilo fizičke ili mentalne. To se uvek dešava. Ima leka i za to. Neki to zovu tihovanje. Neki meditacija. Neki odsustvo misli. Neki kažu: „da puštaju mozak na pašu“. Kako god to nazvali cilj je da se opustimo i prestanemo se baviti mislima koje nam dolaze. Zašto je ovo važno za nas? Mnogi ljudi određeno vreme gladuju da bi pročistili i odmorili svoje fizičko telo (organe za probavu i ostalo). Tako i naše mentalno i emotivno telo zahteva odmor. Kada se opuštamo  na taj način dozvoljavamo upliv onog zapostavljenog dela našeg bića da se ostvari. Ono tada živi. To je veoma bitno za naše zdravlje, sreću i razvoj. Setimo se koliko znamo biti besni na nekoga ili nešto što nas ograničava i brani nam da se ispoljimo. Da li mi to isto radimo onom delu našeg bića koje se ispoljava kao mir i odsustvo misli?

Zoran Janjić