29. Korak
Nešto nam nedostaje?
Imamo dosta toga u čemu možemo da uživamo i
da budemo zahvalni za to. Ali ima tu neka praznina? Nešto što je neopisivo i
nevidljivo? Neka falinka? Nedostatak? Osećaj izgubljenosti? Duboki nemir? Platno
na kojem se odigrava sve ostalo? Kada to
primećujemo? Kada prestanemo nečim da se bavimo ili mislimo, a nismo
osmislili šta je sledeće. Tada se javlja taj osećaj. I taj neprijatni osećaj
nedostajanja nečega nas grčevito tera da se brzo dohvatimo nečeg drugog. Kao što
sam napisao, mi to osećamo kao napetost, nelagodu, prazninu koja nam ne prija. Zašto je to tako? Zato što smo navikli
da nam je pažnja uvek usmerena na nešto. I zato što mislimo da izvan misli i našeg
delovanja ne postoji ništa drugo. Čim prestane zaokupljenost nečim naš um se ne
snalazi i hvata ga panika. Nije navikao da bude miran. Treba mu aktivnost, kao
droga narkomanu. Ako ovo nismo primetili onda osmotrimo sebe. Evo primera. Gledamo
neki film i on se završi i mi prestanemo da razmišljamo o njemu. Šta sledi? Automatski počnemo razmišljati
šta sledeće da radimo. U prevodu, ne možemo da ostanemo sami sa sobom. Potreban
nam je neki stimulans u vidu aktivnosti, bilo fizičke ili mentalne. To se uvek
dešava. Ima leka i za to. Neki to
zovu tihovanje. Neki meditacija. Neki odsustvo misli. Neki kažu: „da puštaju
mozak na pašu“. Kako god to nazvali cilj je da se opustimo i prestanemo se
baviti mislima koje nam dolaze. Zašto je
ovo važno za nas? Mnogi ljudi određeno vreme gladuju da bi pročistili i
odmorili svoje fizičko telo (organe za probavu i ostalo). Tako i naše mentalno
i emotivno telo zahteva odmor. Kada se opuštamo
na taj način dozvoljavamo upliv onog zapostavljenog dela našeg bića da
se ostvari. Ono tada živi. To je veoma bitno za naše zdravlje, sreću i razvoj. Setimo
se koliko znamo biti besni na nekoga ili nešto što nas ograničava i brani nam
da se ispoljimo. Da li mi to isto radimo onom delu našeg bića koje se ispoljava
kao mir i odsustvo misli?
Zoran Janjić
