Grčevi
Svako od nas nešto vidi. Primećujemo šta se
dešava u našim porodicama, komšiluku, mestu stanovanja, državi, svetu, a neki „znaju“
šta se dešava i u Kosmosu. Najmanje vidimo šta se dešava sa nama. Nešto u nama
pravi rigoroznu cenzuru zbog koje ne sagledavamo sebe na pravi način. To što
sebe ne poznajemo uslovljava da ne možemo ni da shvatimo svet u kojem živimo.
Vidimo i doživljavamo ga tako da ne bi ugrozili iskrivljenu sliku koju imamo o
nama. Kada bi počeli pravilno sagledavati život neizostavno bi morali da se
menjamo. Naše navike bi prestale biti svrsishodne tom novom znanju. Stari način
života nam se više ne bi svideo. Njegov ukus nam ne bi više prijao. Obljutavio bi.
Svaka osoba se razvija i u tom razvoju stiče nova znanja. Kada se rodimo mi
puzimo. Nismo sposobni da hodamo. Kako se razvijamo mi jačamo, stičemo iskustva
i znanje pa tako i prohodamo. Kada malo dete počne sigurno da hoda, što je proces,
ono će posle toga teško hteti da se vrati puzanju. Puzanje prevaziđe i ono ga
posle veoma retko koristi. Sve to ide polako spontano – automatski. Kada odrastemo
drugačije je. Savladali smo te razvojne, automatske stvari i tada stupa u prvi
plan naša kreativnost i sposobnost delovanja. A to sve zavisi od onoga što smo
naučili pre toga. Pošto nema dve iste osobe tako je i svačiji put jedinstven. I
tu je problem – izazov. Kako naći svoj jedinstveni put kada nas obrazovni
sisitem sve uči isto. Kao da su uslovi
kroz odrastanje indentični za sve. O ovome se malo razmišlja. A ono što
zapostavljamo ne može da napreduje. Uglavnom je merilo koje koristimo u odlučivanju zadovoljstvo.
Ako nam je od nečega lepo ili nam donosi nešto lepo mi to okaraterišemo da je
dobro za nas. Onda to uporno sledimo. Isto tako ako nam nešto ne pruža
zadovoljstvo mi to odbacujemo. Tako se stvara navika. A navika stvara grč u
nama, ako pokušamo da je promenimo. Postajemo zarobljenici stvari u kojima
uživamo, a takođe i onoga što ne volimo. Naravno da moramo u nečemu uživati.
Ali ne moramo bez mere u tome uživati. Znači stvar je u određenoj meri. Kada odredimo
meru tj. odnos sa određenim uživanjem ili onim što ne volimo, onda smo slobodni
u tome. Ako u nečemu uživamo bez mere, ili nešto mrzimo bez mere, onda to
gospodari nama. Znači, zavisnost je i kada nešto preko mere volimo, a i kada nešto
preko mere ne volimo. Tako da nije problem da li je nešto dobro ili ne, za nas,
već je naš odnos prema tome uglavnom problematičan. Ovo se pokazalo kod većine
naših klijenata. Pogrešno usmerena pažnja donosi pogrešne zaključke i nesretan
i neispunjen život...
Zoran Janjić
