35.Korak

Uzrok

Kada, od samog početka, radimo nešto na neprirodan način onda i dobijamo neprirodan ishod. I tako, po logici, dolazimo do zaključka da neprirodan ishod mora biti i neprijatan. Nešto što ćemo odmah prepoznati da nam je nepoželjno i strano. I u skladu sa tim trudićemo se da to promenimo... Mi smo bića koja uče i žive po navici. Osnovu za sve učimo od rođenja i u ranom detinjstvu i to za nas postaje zakon.  A zakon se ne preispituje. Deca bezuslovno veruju i kopiraju starije, jer nemaju mogućnosti za drugo. Tako da ono što naučimo vremenom prelazi u automatsko ponašanje. Čudno je da mi, kada odrastemo, za većinu našeg ponašanja ne znamo uzrok. Retko ko i razmišlja o tome, a ako i razmisli donosi površan zaključak. Nismo svesni zašto se tako ponašamo, ali zato čvrsto branimo te stavove. Na taj način smo izgubili vezu sa sobom. Zato i nešto što je neprirodno nama može biti prijatno. Igla od kompasa nam je ispala iz ležišta i zato lutamo. Pobrkali i pomešali smo mnogo toga. Uporno se bavimo onim što je izvan nas i tako iz generacije u generaciju udaljavamo se od nas samih. Ko je svestan ovoga promeniće nešto, tako što će početi obraćati pažnju na signale i poruke iz unutrašnjosti sebe. Sva pažnja nam je usmerena ka blještavilu spoljašnjosti. Imamo slobodnu volju, ali ne možemo da je koristimo dok ne postanemo svesni da imamo izbor. A kako da postanemo svesni toga kada uzimamo sve zdravo za gotovo? Ne dozvoljavamo mogućnost da nešto nije možda onako kako smo naučili. Zato i nemamo slobodan izbor, a u velikoj smo zabludi da ga imamo. Ako radimo sve, ili jako slično, kao generacije pre nas, u čemu se ogleda naš slobodan izbor? Mi smo na taj način onda kao običan proizvod na fabričkoj traci. Suština je ista, samo se malo ambalaža menja. Probudimo se ljudi!

Zoran Janjić

34. Korak

Kako bolje videti?

„Ljubav je slepa“. „Bio sam van sebe od besa“. „Preterano mi je stalo do ovoga“. Ove i slične izraze svi smo čuli mnogo puta. Takvi izrazi se direktno tiču našeg viđenja i odlučivanja. Zašto je to tako? Kada smo zaljubljeni, kada smo iznervirani ili kada nam je preterano stalo do nečega, u nama je manja ili veća bura emocija. Tada nam je zapažanje tj. viđenje sveta oko nas zamagljeno i skučeno. U zaljubljenosti primećujemo lepe stvari. Ne smeta nam ono što bi nam uobičajeno smetalo. Zbog te emocije, koju zovemo zaljubljenost, stvarnost izgleda romantično. Misli su nam zauzete voljenom osobom. Ona nam izgleda kao anđeo. Kada nešto uradi što nam obično nije  po volji mi se ne obaziremo na to. Nije nam to bitno, jer smo zaljubljeni. Zaljubljenost ima prioritet nad svim ostalim. Isto je tako i kada smo van sebe od besa. Tada ne čujemo lepe i smirujuće reči. Bes u nama je jako gladan i želi svađu, obračun, teror, ružne reči, osudu, kaznu itd. Sve ostalo staje i nema važnosti. Naše oči vide i uši čuju uobičajeno, ali bes u nama tumači sve to kako on želi. I onda kada nam je preterano stalo do nečega izostavljamo puno toga drugog u životu. U takvim stanjima možemo uraditi ili odlučiti nešto zbog čega ćemo posle gorko da se kajemo. Da, jer kada smo smireni i kada nismo u buri emocija drugačije razmišljamo. Možemo bolje sagledati trenutnu situaciju, a i ono što sledi donošenjem određene odluke. Neuporedivo svesnije i mudrije delujemo u smirenju. Ako smo duži period u stresu (jakoj emociji), zbog nečega, to automatski povlači za sobom i bitno smanjenu mogućnost pravilnog odlučivanja. Osoba troši svoje vreme i energiju na nerviranje i objašnjavanje drugima svog problema ili svoje euforije. Uporno pokazuje  kako je oštećena ili jako emotivna, kako su drugi krivi ili neopisivo predivni i nikada joj nije toga dosta. Ispričaće svoju muku ili pokazati nebrojeno puta svoju euforiju i na taj način će imati sve manji vidokrug.  Ipak, sve je to normalno i logično. Ne treba osuđivati takve osobe, mada nam ponekad mogu biti izuzetno naporne. Nisu u mogućnosti da uoče drugo. Isto tako ne shvataju da svojim trenutnim ponašanjem dovode sebe u rizičnu situaciju. Jer, ko nije u tom problemu ili euforiji kao da je na vrhu brda i ima odličan vidik. Onaj ko je u stresu ili burnoj emociji nalazi se u podnožju brda i mali mu je vidik. To objašnjava zašto ne možemo ponekad da razumemo ljude koji se ponašaju nerazumno. Oni su tada, zbog nervoze ili jakih emocija, u podnožju brda, a vi ste na vrhu brda i jasno vidite. Zbog svega toga ne očekujmo od takvih osoba da se ponašaju „normalno“. One tada nisu u situaciji da razmišljaju racionalno i prihvatljivo. Ko god da se nađe u takvom „problemu“ neka se obrati nekoj osobi sa iskustvom za savet i pomoć, koja nema nikakve veze sa tim problemom. Zašto?  Pa zato što je ta osoba na vrhu brda, a vi u podnožju. Jednostavno ima bolji vidik. Jer nije opterećena emocijama vezanim za taj „problem“ i nema u tome nikakav interes. U nervozi se nalazi nervoza i ona stvara dodatnu nervozu. U smirenju se nalazi smirenje i ono rađa novo smirenje. Nervozi (osobi sa „problemom“) je neophodno da nađe smirenje (iskusnu osobu) da bi joj to smirenje (osoba) pomogla da se snađe i reši „problem“.
Zoran Janjić

33. Korak

Ne mogu ili mogu?

Shvatio sam da ono što stvarno umem i ono što stvarno mogu ja i uradim. Sve ostalo sigurno ne umem i ne mogu, dok to ne uradim. Tek kada nešto uspešno uradim ja sam dokazao da mogu. Do tada je samo iluzija da ja to umem i mogu. Imam samo informaciju o nečemu, a to ne znači da to umem i mogu. Upravo me ta iluzija da ja nešto umem i mogu sprečava da to sprovedem u delo, jer tu nema izazova (jer ja to umem i mogu). Kada me posledica tog "umem i mogu" (a bez ikakvog činjenja) stisne, onda tek ozbiljno razmišljam šta da uradim povodom toga. Jedna od ozbiljnih  zabluda i kočnica za napredak čoveka je ta da je u uverenju da zna. Čovek može da poseduje informaciju, a to nije znanje. Znanje je uspešno primeniti tu informaciju. Koliko puta sam čitao recept za neko jelo. I bilo mi je savršeno jasno šta je potrebno od namirnica i kako se to pravi. I kada bi neko započeo temu vezano za to jelo ja bih uvek bio siguran da ja to znam spremiti. Bio sam ponosan zbog toga. Međutim, kada sam odlučio da spremim to jelo shvatio sam kroz praksu - iskustvo da sam bio u zabludi. Nisam znao da spremim. Mada bih se kladio sa nekim da znam i čak bi se uvredio da mi je neko rekao da ja to ne znam. Zato razmislimo dobro pre nego što kažemo da smo nešto u prošlosti mogli uraditi. Obično krivimo sebe da smo nešto mogli a nismo uradili. Onda osećamo krivicu zato što to nismo uradili. Tako trošimo vreme i svoje živce na nešto što u stvari nije bilo moguće. To vreme i energiju upotrebimo da sada nešto uradimo. Inače ćemo ubrzo doći u budućnost u kojoj ćemo opet kriviti sebe da smo nešto mogli, a nisimo uradili. Ono što mislimo da znamo pokušajmo uspešno da primenimo, pa ćemo saznati da li to znamo. Ako ne uspemo uraditi to nam je signal da pitamo nekoga za savet. Nekoga ko to zna uraditi.
Zoran Janjić