BITI DRUGAČIJI, III deo

Hipotetičke situacije su najbolji poligon za vežbanje. U bogatom iskustvu kroz rad sa grupama odraslih učenika imala sam priliku da ispitam učinak ovih vežbi. U početku su to bile jednostavne situacije u kojima je trebalo smisliti originalna rešenja i snaći se u nepoznatim okolnostima. Nisam ja to izmišljala zbog mene. Iako su mi se takve situacije dešavale kroz život spontano, namera mi nije bila da nekoga uvedem u nešto slično zbunim već da ukažem na lične potencijale. Ono što se meni dešavalo nisam tražila, nisam sebi zadavala takve zadatke u cilju nekog treninga, već sam vođena od jednog do drugog ekstrema i izazova da bih ovde pisala o tim iskustvima. To je sada jasno. Pokušaji da vežbama utičem na razvoj ličnih potencijala, na snalažljivost, suočavanje i samim tim gubljenje straha, na razvoj mašte izvan okvira (jer i mašta nas ograničava), na oslobađanje od ograničenja i uverenja bili su nedovoljni za buđenje. Takođe sada je jasno da jedino krupna stvar poput ove globalne krize može čoveka naterati na promene.

Situacija u kojoj se trenutno nalazimo više nije hipotetička vežba već naš stvarni život. Da je seme koje sam posejala plodno, pokazuju moji probuđeni učenici koji sada imaju svoje blogove, grupe na društvenim mrežama, YouTub kanale, imaju svoje učenike i pratioce pa krupnim koracima koračaju napred. Pišu objave, pričaju svoje originalne lične priče, imaju originalne ideje, platforme, koriste svu naprednu tehniku kombinovanu sa probuđenim saosećanjem, ljubavlju i poverenjem u život. To mi daje krila. Kada mogu oni i ja, znam da možete vi, mogu svi.

Prva hipotetička situacija je bila da se jednom gradu pomogne u socijalnoj politici. Zadatak se odnosio na to da se nađu nova i drugačija rešenja za vaspitanje i čuvanje dece, poslove i zapošljavanje žena, nove načine nege i isceljenja. Od svega toga ostali su neki dobri pokušaji i moj roman „Alhemičarka Jasna“ koji sam započela da pišem zabavljajući moje prijatelje na Fejsbuku. Poslednji pokušaj sa grupom sastojao se u tome da osmislimo novu planetu poput Zemlje i da joj udahnemo život. Sve između tih vežbi davalo je polovična, nepotpuna rešenja pokazujući da nismo dorasli takvim situacijama kao kokreatori. Ova poslednja pokazala je još nešto: da nakon poleta mašte sve posle dođe na staro jer je poznato, lakše i ne zahteva napore kreiranja. Tu i jeste greška. Mi kreiramo svaki svoj trenutak. Ovaj život je kompletno naša kreacija. Ovde smo da to naučimo.

Pogledajte samo filmove koji su postali jako popularni. Naglašeno je da Zemlja dolazi u krizu dok je predsednik čovek crne boje kože. Da situaciju rešava (uglavnom glumac Brus Vilis) neko ko ima jako srce i jak motiv. I da je spas i rešenje tamo gde niko ne gleda, jer smo svi fokusirani na poznata i uglavnom tehnička rešenja. Peti element – ljubav – put srca, jedini je ispravan put. Svi ti filmovi i stvarnost koju gledamo oko sebe pokazuju nam koliko je napredovala tehnika, koliko su sredstva i alati, da ne kažem oružje, usavršeno ali čovek je ostao isti. Niko se nije setio da osposobi čoveka da upravlja svim tim dostignućima već je to privilegija samo nekih (veoma ih je mali broj). Kao što je kroz istoriju pismenost i znanje bilo privilegija i nedostižno širim masama. I ženama.

Svaki izazov koji imate shvatite kao jednu hipotetičku situaciju. Analizirajte prvo svoje resurse koji su vam za to potrebni, a zatim sagledajte poznata moguća rešenja. Ako ih ne pronađete, ili nisu funkcionalna, smislite i napišite tri nova i do sada neprimenjena rešenja u takvim situacijama. A onda smislite još tri. Jedan od tih biće od pomoći. U svakom slučaju, dok smislite ukupno šest novih rešenja, vi ste napravili krupan iskorak iz starih okvira u kojima ste se vrteli oko problema, a ne rešenja. A svoju svesnost ste pomakli na stepenicu više. Kada shvatite da za sve postoji rešenje, na putu ste da se oslobodite straha za opstanak ali povećavate i nivo samopouzdanja. Reakcija mojih radioničara kada zatražim tri originalna i nova rešenja uglavnom je bio otpor ali kada su videli, posle prvog rešenja, da postoji mogućnost za ono što oni pre nisu videli, onda su daleko premašivali broj šest.

Ne treba čekati prisilne momente iako smo trenutno u jednom takvom. Ali ako ne ide milom, mora silom. Još uvek vlada onaj stav da se ne preduzima ništa dok voda ne dođe do grla. A tada zovemo Boga u pomoć. Koji verovatno samo čeka naš poziv.

BITI DRUGAČIJI II deo

Nekada je odstupanje od proseka proglašavano greškom, u vremenu koje dolazi trebalo bi da bude prednost. Zato se nemojte plašiti da budete drugačiji, nije u pitanju greška za sve ono gde  su vam govorili da ste posebni. Sećam se jednom prilikom u osnovnoj školi u sklopu priprema za takmičenje iz biologije, određivali smo sami sebi krvnu grupu. Nas dvadesetak nestrpljivo smo čekali reakcije i ispostavilo se da su svi A, B ili O, jedino sam ja bila AB. Profesorica, koja je pre toga bila načelnica laboratorije u bolnici, rekla je da sam sigurno napravila grešku. I to nije bio jedini put kada je nešto u vezi sa mnom proglašeno greškom. Zapravo, sve je bilo kod mene ispravno jedino je greška bilo verovanje autoriteta da ono što se ne uklapa treba proglasiti greškom.

Menja se osnovna paradigma – šta mogu da dobijem od sveta, u – šta mogu da dam svetu.

Naš problem koji je bilo teško objasniti neupućenima je kriza u načinu razmišljanja, kao što ovaj primer pokazuje. Prednost onih koji drugačije razmišljaju sada će preovladati i zbog toga u vremenu koje dolazi svi bi trebalo da nauče pravilno da razmišljaju. Moj primer koji ću opisati doveo me u nezavidnu situaciju ali nisam mogla drugačije da postupim. Naime, brat po ujaku se teško razboleo. Nakon dijagnoze lekara moji rođaci su se okupili u našoj kući. U trenutku kada sam ja došla kući zatekla sam ih, zajedno sa mojim roditeljima, kako plaču i ridaju. Pomislila sam da je neko umro. Kada su mi pokazali dijagnozu, pitala sam šta su lekari rekli uz to. A rekli su da će biti operisan nakon čega će uslediti duži oporavak. I dali su velik procenat da će operacija uspeti. Ja sam počela da se smejem. Rekla sam im da se raduju što ima pomoći i što će ga operisati vrhunski stručnjak, a ne da ga oplakuju živog. To je naišlo na osuđivanje, rekli su da izađem van dok se ne saberem. I nastavili su da plaču. Danas, a ovo se deslo pre skoro četiri decenije, moj rođak je živ, ima svoju porodicu, vodi jedan prosečan život.

Šta mogu da dobijem od sveta nas je i dovelo do ove tačke. Sve je upotrebljeno za korist i dobit. Sve je podjarmljeno i porobljeno. Sve je počelo čoveku da donosi zaradu i profit. Stručak ubranog poljskog cveća na pijaci, životinje u zoološkom vrtu, izvori čiste žive vode prerađene/zagađene u cilju da se prodaje flaširana, ribe u okeanima, šume i drveće. Sada se i čist vazduh plaća po raznim sobama jer je ovaj vani zagađen. Sve smo okrenuli protiv sebe. Čitava priroda je viđena očima iskorištavanja i bogaćenja. Da ne pominjem naftu, gas, ugalj. Reke su krvotoci Zemlje. Nafta, gas i ugalj su njene rezerve hranjivih materija, a znamo da to ima i naše telo. I kada nam rezerve gvožđa opadnu postajemo anemični. To isto se dešava i sa planetom kada joj oduzmemo njene rezerve.

Šta mogu da dam svetu – biće nam misao vodilja ubuduće. Mi ovde nismo došli da grabimo, već da dajemo. Ono čime ste vi obdareni je potrebno sada svima nama. Možda ćete pomisliti šta bi jedna bubamara mogla da znači svetu, na primer. A sad zamislite tužnu osobu koja peva onu pesmicu: let, let bubamaro, pokaži mi gde je moj dragi...I bubamara poleti. Ta osoba krene u tom pravcu i susretne starog čoveka. On joj kaže da nedaleko odatle živi jedna porodica kojoj treba pomoć. Osoba pomogne toj porodici i u znak zahvalnosti dobije jedan divan cvet koji zasadi u svojoj bašti. I kada je cvet bio mirisan i rascvetan, pored bašte naiđe jedna osoba koja posle  zakuca na vrata i pita kako je uzgojila tako divan cvet. To je ljubav na prvi pogled.

Poenta priče je da vi ne možete ni znati, a nije ni važno, na koji sve način možete dotaći druge i pomoći im svojim darovima, talentima i resursima. Kako god to što vas čini posebnim da nazovemo, to nekome treba, neko baš to traži i nekome upravo to pomaže da postane bolji i da  lakše nauči svoje lekcije. Prihvatite svoje darove ovako:

Ja prihvatam svoj dar.

Ja živim svoj dar.

Ja jesam svoj dar.

Jasna Bogojević Janjić

BITI DRUGAČIJI

Živimo u vreme ekstrema i promena. Svet koji smo upoznali pre 2020. i onaj koji dolazi nikada više neće biti isti. Ni vi nećete biti isti. Sada znate da je sve moguće i da ste vi sebi najvažniji resurs. Ovo vreme i događaji vratili su nas sve sebi samima.

Svako od vas ima nešto u čemu je jak, dobar i najbolji. To će vam sada biti jako važno. Od toga ćete krenuti da gradite novi svet i novi poredak. Ostalo ćete savladavati u hodu. Sada nam je potrebna brza obuka, ekonomija znanja primenjena u praksi. Više nisu bitne priče, planovi, maštanja bez pokrića već ono šta ćemo zaista uraditi. Podeliću sa vama svoja saznanja i iskustvo sticano decenijama. Jedna sam od onih koja je godinama pričala priče i sanjala snove koje tek sad možemo da razumemo. Vođena sam kroz spoznaje koje ponekad ni sama nisam razumela ali sam imala dovoljno strpljenja da slažem slagalicu koja nas je sve zajedno dovela do ovog trenutka, verujući da sve dolazi tačno kada treba.

Moje istraživanje započelo je kroz književnost, kroz učenje i proučavanje cele jedne veće biblioteke materijala o čoveku. Oduvek me interesovao čovek i sve ono što čini jedan život. Kada sam prerasla likove iz literture, pojavila se astrologija. Postala sam čitač božjeg rukopisa. Došle su i razne druge tehnike pomoću kojih sam istraživala čoveka i svet u kome živimo. Bilo je i tehnika koje su me vodile dalje i više od onog poznatog i istraženog. Tome su doprinosili i lucidni snovi. Oko mene su uvek bili najbolji učitelji, sede i mudre glave. Moja želja za učenjem privlačila je one koji su umeli da mi prenesu znanje ali i da me vežbaju i nauče me da ga sama pronalazim. Tako sam stekla neophodno iskustvo iz koga danas govorim i pišem. Smatram da bi svo moje učenje bilo nekorisno da ga nije oplemenilo prebogato životno iskustvo.

Pre nešto više od dvadeset godina pisala sam da postoji prosvetljenje uma i prosvetljenje srca te da su oni koje poštujemo kao duhovne učitelje iz prošlosti, uglavnom doživeli prosvetljenje uma. U istoriji su to uglavnom bili muškarci.  Mozak posmatram kao centar uma. Srce posmatram kao centar (sa)osećanja. Tek kada se centar srca probudi i poveže sa umom/mozgom uspostavlja se povezanost i razumevanje svega što postoji kao celine. Mozak rasuđuje, srce voli/oseća. Dominacija mozga i muške energije nad emocijama i ženskom energijom u vremenu koje dolazi prestaje. Razlog zašto će se to desiti je u tome što je muška energija nekompletna bez ženske. Kao što je i prosvetljenje nekompletno ako je samo u umu.

I o tome sam pisala pre dvadesetak godina kada još nismo znali za detalje koji opisuju blizanačke duše. Nisam ni ja onda znala ono što se danas zna i govori o tom fenomenu, ali sam najavljivala spajanje duša, muškog i ženskog principa. Prosvetljenje je kompletno tek kada ujedinjuje oba principa. Pre toga duše moraju biti toliko razvijene svaka za sebe i trebaju spoznati i sjediniti oba ta principa u sebi prvo. Tek onda je moguće spajanje. Po astrološkim kartama je moguće očitati i proveriti sve ovo.

Kao što sam rekla, novo vreme zahtevaće od nas i nov način razmišljanja. U jednom periodu  života imala sam čudne doživljaje stvarnosti pa sam se samo molila da se sve vrati na staro. Tada se vratilo ali više to nije moguće. Energija na planeti toliko je promenjana da svi stari obrasci više ne funkcionišu. Ženski pol energije zahteva saosećanje kao osnovu za nove modele. Oni koji se oslanjaju na um, logiku i rasuđivanje u problemu su dok ne razviju osećanja u srcu. I to ne bilo koje već ljubav, saosećanje, zahvalnost i razumevanje. Iz toga će proizaći saradnja kao jedini oblik koji nas može održati i dovesti do srećnijeg sveta. Za srce nema podela, ne postoje.

Jasna Bogojević Janjić

LJUDI požele da imaju decu, kuću, kola... Znači, imaju ideju tj. misao o nečemu. Potom gledaju konkretno kako da ostvare te svoje MISLI koje SE sve više i više GOMILAJU u vezi te ideje i postaju jače. Pre ili kasnije dolazi do ostvarenja onoga što je na početku bila SAMO jedna MISAO. Jer MISAO IMA SNAGU U sebi. Baš svako od nas je ovo mnogo puta iskusio u svom životu. Jednostavno, to radi na takav način. Može to biti najobičnija stvar poput želje da odemo kupiti čokoladu. Misao o nečemu - umnožavanje tih misli - primenjivanje - ostvarenje. Ovo nam je uglavnom jasno. A ako živimo poput automata ova, tako prosta i jednostavna, činjenica će nam izmicati ispred očiju, mada je toliko očigledna. Kada pomoću misli stvorimo ili dobijemno nešto, što nam je poželjno, onda smo ponosni na sebe i svoje dostignuće. ZNAMO DOBRO da smo MI to ZAMISLILI i POSTIGLI. Većinu zasluga za to prisvajamo za sebe.

A kada nam se desi nešto neprihvatljivo i teško onda je neko drugi zaslužan (kriv) za to. Odričemo se bilo kakve odgovornosti. Ni ne pomišljamo da su naše misli uzrok tome. Kada nam dođe nešto dobro onda je to do nas i naših misli, a kada nam dođe nešto loše onda to nije do nas i naših misli. Zaboravljamo ili nećemo da se setimo koliko smo u sebi do sada imali misli, kritika, osuđivanja, zavisti, ljubomore, netrpeljivosti, mržnje, ogorčenosti, besa, ogovaranja, straha...Sve te misli su imale snagu i neminovno su dovele do životnih situacije koje nose istu energiju tj. gradivni materijal. I zato dragi moji hajde da nam misli budu mnogo zdravije nego što je to bilo do sada. Jer, ono o čemu razmišljamo ili ono što često gledamo se ostvari, pre ili kasnije, u intenzitetu koji smo tome pridavali. VOLIM VAS ♥

Zoran Janjić 23.03.2020.

PRORIČEM SUDBINU SVOJU

Za ovo mi ne trebaju horoskopi, karte ni kugla

ni šaroliki talozi na dnu kafene šolje

treba mi prstohvat nežnosti

dozvola koju ću sama sebi dati i malo dobre volje.

U rana jutra još pre svitanja

budiću se da zahvalim ljubavi

ušuškaću sreću što uz mene diše

ne, neću postavljati pitanja

jer sve odgovore već imam u sebi.

Neću nizati afirmacije ni beskrajne mantre

neću prosipati bisere starih mudraca.

Videću jasnu sliku držanja za ruke

 pogled uživanja u radosti postojanja

naše svetlošću obasjane luke.

Hodamo sunčanom stranom ulice

usklađenih koraka dve srodne duše

osmeh šaljemo rumenom zrenju zore

na obali nekoj uz penušavo more.

Blage oči samo lepotu vide

dobro srce drugima dobro želi

a nežnost u očima bližnjih tu je da nas veseli.

Prorok sam sebi lako je biti

zlatne konce sudbine svoje ja pletem

samo sebi odgovaram za ishod i mustru

kojom svoj život šaram i stvaram.

Jasna Bogojević Janjić, Novi Sad, januar 2020.

Jasnino gostovanje u emisiji Popodne, subotičke televizije YuEco Hd
https://www.youtube.com/watch?v=nqVd2Yr_vwA

Da li znaš?

Hej, da li znaš da
kada gledaš u Mene
upoznaješ i sebe?

Hej, da li znaš da
kada voliš sebe
zračiš ljubav i u Mene?

Hej, da li znaš da
kada si vredan sebi
tada si radost u Meni?

Hej, da li znaš da
potoci koji su u tebi
čine okean u Meni?

Hej, da li znaš...?
Zoran Janjić 24.02.2020.

Da li si budan?
Neke stvari nam se toliko podrazumevaju da pitanja o njima dovode u zabunu. Tako ja svoje klijente ponekad pitam kako dišu. "Kako, pa normalno", glasi odgovor. A kada insistiram da mi objasne šta tačno znači to - normalno - opis mi odmah ukaže da o tome nije promišljano.
Ponekad pitam za partnerski odnos; šta tačno osećaju u trenucima svađe (kada kažu da se često svađaju). "Pa moj partner je uradio/nije uradio...on bi trebao...on mora da zna...". Onda ja ponovim pitanje i naglasim da nisam pitala za partnera već za osećanja klijenta koji mi se poverava. Dobijam odgovor: "Pa upravo vam o tome i pričam, moj partner...itd."
Kada pitam da li slušaju kada im partner govori svoje zapažanje (u čemu oni vide prigovore i kritike), dobijam odgovor: "Pa, ne baš, uvek sve isto." A onda pitam, kako mogu da vole onoga koga često ne čuju (a možda i ne vide).
Ova pitanja su vrlo jednostavna, životna. Dužina daha pokazuje da li smo pod stresom. Dok razmišljamo partnerovom glavom i podrazumevamo, odnos ne može napredovati ka ljubavi. Dok ne čujemo i ne vidimo svoje slike u ogledalu (one koji nas okružuju), teško ćemo shvatiti ono što nosimo u sebi.
Mnogo smo više od onog što mislimo, što vidimo, što osećamo i što znamo. Put ka spoznajama o sebi je zabavan. Pokušajte da vodite dnevnik vaših svakodnevnih zapažanja o sebi, kao i ono što čujete, zaključite, osetite...Videćete, tu ćete prepoznati i sve one kojima ste okruženi. Tu su zbog vas, baš takvi kakvi jesu.
Jasna Bogojević Janjić

ZNAM JA TO
Reč ZNAM je omiljena reč ega. Kada nam neko nešto objašnjava, u vezi onoga u čemu grešimo, obično naleti na zid koji se ispoljava u obliku reči ZNAM. I to naše ZNAM je izuzetno uporno da dokaže UMOVANJEM kako ono to ZNA. Nema veze što iskustveno/delima upravo pokazujemo/dokazujemo da to ne znamo. Izgleda je jako teško priznati da nešto ne znamo, bez obzira na činjenice. A kada smognemo snage da to priznamo onda možemo i to unaprediti. Dokle god tvrdimo da znamo ono što ne znamo blokiramo naš napredak u toj oblasti.
Zoran Janjić