28. Korak

Vidovitost (vidovitost vezana za budućnost)

Većini nas se desilo da smo ponekad „videli“ nešto što će se tek desiti. Naravno toga smo postali svesni tek kada se to nešto desilo. To smo tumačili slučajnošću ili rekli: „neverovatno“, „znao/la sam“,  „svašta“ itd. Veoma bitno i suštinski važno je da postoji nešto što ide pre vidovitosti. Vidovitost je naredni korak i javlja se samo kao posledica odbijanja da vidimo (poslušamo) intuiciju i signale – putokaze, koji nam poručuju da li nešto radimo kako valja ili ne. Kada ne primećujemo intuiciju i putokaze, koji su svuda oko nas, to znači da nismo svesni sadašnjosti. A pošto nismo svesni sadašnjosti onda ne znamo šta nam budućnost donosi, u skladu sa onim šta radimo. Tako uistinu ne možemo shvatiti povezanost onoga što

mislimo, govorimo i radimo sa onim što nas „dočeka“ u budućnosti. Onda nastaju problemi. Tako i dolazimo do potrebe za vidovitošću, jer ne razumejući sadašnjost želimo „gotovu“ budućnost (kao da će nam to nešto rešiti). Pošto kod sebe nismo prepoznali ni intuiciju niti signale i putokaze, onda nećemo ni vidovitost, mada ona puno snažnije i jasnije govori. I tada čujemo od nekoga ili vidimo u medijima da tamo negde ima neka osoba koja je vidovita. Odlično, ona će nam reći šta nosi budućnost i tako nam „olakšati“. I uglavnom istinski vidovite osobe i stvarno vide deo nečije budućnosti. Spremni smo nekom drugom (uglavnom nepoznatom) poverovati, a sebi ne verujemo? U redu, odemo kod vidovite osobe i ona nam kaže šta će se desiti. I šta sa tim? Kako stvarno znamo da je to to? Jedino možemo znati, da li je istina, kada dođe vreme da se to ispuni. Ako odemo kod vidovnjaka znači da verujemo da će nam reći tačno šta će se desiti. Inače zašto bi išli? Ako verujemo u ono što nam kaže, onda postoji veća verovatnoća da će se to i desiti. Što znači da mi sebe unapred programiramo, a da ne znamo šta ćemo uopšte čuti. Naravno postoji mnogo razloga zbog kojih se ide kod takvih osoba. Ovde se radi o situacijama samo kada želimo znati našu budućnost. Ako smo izgubili nešto, ukradeno nam je nešto ili je neka osoba nestala itd. onda ima smisla ići po informacije. Ako nas baš interesuje budućnost, postavimo sebi samo jedno pitanje. Kako da budem bolja osoba? Pa onda dajmo sve od sebe, uz svaku moguću pomoć, da to ostvarimo. Ovo pitanje jedino ima smisla za nas i za sve ostale na planeti. Zar ne?
Zoran Janjić

27. Korak

Najbolji prijatelj?

Ko nam je najbolji prijatelj? Ko je tu uvek za nas? Ko nam pravi društvo sa svakim udahom i izdahom? Ko nas najbolje razume? Ko zna sve naše tajne?... Na ova pitanja možemo svi različito odgovoriti. Možemo zajednički postaviti još jedno ključno pitanje, koje je bitno sa sva prethodna. Ko i šta sam ja? Da li bilo ko od nas zna, ko je stvarno on?  Mogu odgovoriti da sam ja Zoran. Ali da li to stvarno definiše i objašnjava mene? Da li skup iskustava u kojima sam učestvovao čini ono što sam ja? Iskustva su promenljiva. Da li sam ja sve ono o čemu sam razmišljao do sada? Uvek mogu promeniti razmišljanja. Da li sam ja ovo telo koje zovu Zoran? Telo se menja pa na kraju propadne. Da li sam ja moje raspoloženje? Tek se ona svakodnevo menjaju. Ko sam ja ili gde sam ja kada spavam? Možemo zaključiti da je ono što mislimo da smo mi jako promenljivo, neuhvatljivo i nestabilno. Da li smo mi bića, koja se poistovećuju sa toliko mnogo ideja i teorija, da na kraju odu odavde, a da nisu sasvim sigurna da je išta od onoga u čega su verovali nepobitna istina? Da li ima smisla i svrhe da smo takvi? Očito ima nešto više od toga. Kada razložimo i duboko  sagledamo sva naša iskustva, dolazimo do zaključka da nas iskustva mogu razveseliti, rastužiti, uzbuditi, nadahnuti, probuditi, zamisliti...A ipak na neki način čvrsto osećamo i znamo da ta iskustva ne čine nas. Onoga koji jesam ili jeste. Mi smo nešto izvan svega toga. Dostojniji smo nečega većeg, bez obzira šta mislimo o sebi i današnjem čovečanstvu. Normalno je da ako smo se poistovetili sa nečim što mi nismo, da ćemo onda biti zaslepljeni i da ćemo nazadovati. Kada nam neko kaže da nismo dobri, možda su te reči zasnovane na pogrešnim temeljima i upućene na pogrešnu adresu? Šta ako smo se bez potrebe unižavali i dozvoljavali drugima da to čine? Kada bi se prestalo osuđivati, kinjiti, zezati, ograničavati, naslađivati, unižavati, poništavati, zavideti, ljubomorisati, braniti, plašiti, tiranisati.. Hej, bili bismo mnogo drugačiji. Možda i onda ne bi znali tačno ko smo, ali bi možda bili bliže...

Zoran Janjić ili nešto više...

26. Korak

Kako promeniti život na bolje?

Postoji sasvim dovoljno načina za promenu života na bolje. Ovde polazim od pretpostavke da imate želju - volju - potrebu da vam bude bolje. Nije dovoljno samo imati neki cilj, neophodno je „razgoriti vatru“ u sebi i uraditi nešto konkretno u vezi toga. Dešava se da neko želi nešto: „ Baš želim da idem na letovanje ove godine“. Bravo! To je taj početni impuls. Kada neko kaže da želi nešto, onda se podrazumeva da je to želja, tj. da se treba desiti nešto više, da bi se ispunila. Onaj ko ima mogućnosti za nešto, obično kaže da će kupiti to i to, ili da će ići na letovanje. Nema potrebe da kaže da on to želi, jer može to sebi da priušti. Posle prvog zamaha, osećaja da želimo nešto, potrebno je da to potvrdimo. Kao što je ptici potrebno da zamahne nekoliko puta, da bi mogla da leti raširenih krila bez zamahivanja, tako je i nama neophodno da učinimo još nešto. Sada, logično, očekujete da ću napisati kako treba pozitivno da razmišljate i da uradite ono što možete u vezi želje. A ostalo će se već nekako srediti. Da, to svi savetuju, i to je tačno. Ima tu još finesa. Verovatno ste iskusili da bez obzira koliko nešto bilo dobro uvek se može unaprediti. Tako uvek razmišljajte! Kako može biti bolje od ovoga? Ovo pitanje neka vam bude najbolji drug. Inače ja sam Bars praktičar. U Bars tehnici  ovo i slična pitanja su „tata mata“ za sve životne situacije. Zašto je to tako? Svako od nas ima određena iskustva i znanja, koja se stalno nadograđuju. I samo sa tim što imamo mi možemo da se služimo. Što znači da je naš opseg delovanja uvek određen i ograničen okvirom tog našeg iskustva i znanja. Zato se dešava da u jednom momentu (kada steknemo više znanja) shvatimo da smo ranije mogli nešto bolje.  To znači da nam u svakoj situaciji dobro dođe neko ko ima više znanja od nas. Saradnju sa tim nečim, koje zna uvek više od nas i koje je uvek prisutno, postižemo sa pitanjima. Postavimo pitanje i ne razmišljamo o odgovoru. Sa tim potvrđujemo da postoji viša svest i potvrđujemo da želimo saradnju sa njom. Dajemo joj odobrenje da nam da ono što ne znamo i iskazujemo joj poštovanje. Tu je i veoma bitno da takvim postupanjem „zauzdavamo“ naš ego. Ego je taj koji se busa u grudi da on sve zna. Kada pitamo, kako može biti bolje od ovoga, mi se smirujemo, jer ne razmišljamo više o tome. Ljudi se obično mole ili afirmišu kada žele nešto tj. kada nemaju nešto. Kažu da je dobro zahvaljivati se za nešto što nemamo, praveći se kao da to već imamo. Može i to ako ste spretni sa tim. Teško je biti zahvalan za nešto što nemamo. Po meni, najbolje je postaviti ovo pitanje (ili slična). Kako može biti bolje od ovoga? Tim pitanjem ništa ne glumimo i ne lažemo sebe, a dobijamo više. Um tu ne može da nas sabotira kao kada glumimo kroz afirmacije. Drugo, kroz molitvu i afirmacije mi potvrđujemo da nemamo to nešto za čega molimo ili afirmišemo. Kada postavimo pitanje mi jedino potvrđujemo da postoji i nešto još bolje od toga. Što znači da je i ovo trenutno koje imamo dobro. To je ogromna razlika. U molitvi i afirmacijama mi se „borimo“ sa onim što nemamo, jer tražimo nešto nasuprot tome. I tako utvrđujemo i ono što želimo i ono što ne želimo. Kada postavimo pitanje mi dajemo zeleno svetlo stvaralaštvu da se razigra i još više razvije svoju lepotu. Uspostavljamo saradnju i harmoniju sa višim znanjem.

Kako može biti bolje od ovoga? Koje su još mogućnosti za to?...

Zoran Janjić

25. Korak
ZAMKA 

Prosečna osoba kao da sedi na sredini klackalice. Ponekad se premesti na jednu pa na drugu stranu. Kada sklizne na stranu gde joj je bolje, odmah ustoličuje tu novu poziciju. Kao da se čudi što i ranije nije bila tu. To mesto njoj pripada. Sa tim je rođena. Da tako je, uživajući zaključuje. Ako sklizne na stranu gde joj je gore, buni se i žestoko brani svoja uzurpirana, izgubljena prava. Hoće da se vrati u pređašnje stanje. Smatra da joj je načinjena nepravda. Da se sve urotilo protiv nje. To tako ne može. Osoba traži podršku drugih i odjedanput uočava da i drugi pate. Preuveličava stvari i od miša pravi slona. Smišlja nove načine kako bi dokazala da je ona oštećena. Čitav svet treba da stane jer je ona povređena. Iz svoje uspavanosti naglo je došla u budno stanje. Nije stigla ni da se protegne, umije, očešlja i osmisli šta će raditi u budnom stanju. Zadesilo je. Tek treba da shvati da je to budno stanje, koje ju je prodrmalo, samo početak stanja, koje će biti prava budnost. Tada neće ni pomišljati da spava, snom kakvim je spavala do sada. Živeće život promene i rasta. Ako se ne počne na vreme, onda promena zna veoma da boli. Sedeći na sredini klackalice mislila je da je to sigurno i prirodno mesto za nju. Maštala je o boljem životu, ali sa veoma malo volje da stvarno nešto i učini povodom toga. Bolji život se svodio na to da zadrži trenutnu poziciju. Može i bolje, ali dobro je i ovako. Prešla je u san, a da to nije ni primetila. Nije više živela život. Glumila je da ga živi. Zadovoljavala se sa malo da bi sakrila, ono što se ne može trajno sakriti, svoju Životnost. Životnost koja je prirodan izvor stvaralaštva svake osobe. Životnost koja pulsira i ukazuje na neophodnost razvoja. Može je zamaskirati  zatupljujućim radnjama. Ipak nije toliki majstor za glumu, da bi na duži period zamajavala Životnost, kraljicu režije. Pre ili kasnije, dobiće, od nje, ulogu koja će je voditi do otrežnjenja. Može se opirati toj ulozi. Međutim, što se više bude opirala uloga će biti sve zahtevnija, teža i bolnija. Prihvatiće na kraju ulogu, s tim da se može desiti da dobije samo mrvice, u odnosu na ono što bi dobila da je poslušala Životnost, na početku. Ti, šta radiš sa svojom Životnošću?

Zoran Janjić

24. Korak

Koja naša UVERENJA su bez premca?

Ljudi imaju uverenja o svemu i svačemu. Svako od nas ima svoj razgranati sistem uverenja. Uverenje je određeni pogled na život tj. na sve segmente života. Uverenje o nečemu ne znači da je posledica tog uverenja dobra po nas i druge. Najbitnije  je da to razumemo i shvatimo. Uverenja se dele na racionalna - razumna i iracionalna - nerazumna.  Ako nas neko uverenje vodi ka boljitku i rešenju, onda je ono racionalno - razumno uverenje. A ako nam neko uverenje izaziva nelagodu i udaljava nas od rešenja i napretka, onda je to iracionalno - nerazumno uverenje. U prevodu, one ideje o životu čiji učinak nas poboljšava kao ljude su racionalne - razumne. One ideje koje nas čine nesrećnim i unazađuju nas su iracionalne – nerazumne. Uverenje je naš lični pogled na život i ono što se dešava u njemu. UVERENJE = POSMATRANJE. Možemo izvući zaključak da je onda do nas kako ćemo posmatrati sebe i ono što se dešava van nas. I onda, koja su uverenja bez premca, kada dobro analiziramo ljudska ponašanja? Iracionalna – nerazumna prednjače u odnosu na racionalna – razumna. Zašto je to tako? Zato što su ljudi postali razdvojeni. U većoj meri su odvojili svoj mentalni život od iskustvenog. Ponašaju se kao da mentalni i iskustveni segmenti života nemaju jedno sa drugim veze.  Ta „dva“ ispoljavajuća oblika života su JEDNA celina. Pošto to ne shvatamo, dešava se da očekujemo da se nešto promeni na bolje u našem životu, a da uporedo mi nastavljamo da se ponašamo po starom. Ne želimo ništa da učinimo, preduzmemo ili doprinesemo, a očekujemo da nam život bude bolji?  Zar nije to sasvim i potuno jasno ispoljavanje iracionalnog - nerazumnog ponašanja. Mogli bi slobodno reći da je to neki oblik ludosti. Razmotrimo u kojim se sve životnim situacijama ponašamo nerazumno tj. ludo? Da, krajnje je vreme da pogledamo istini u oči.

Ko to vidi i želi stvarno sebi da pomogne neka nas kontaktira.

23. Korak

Vreme, sigurnost i poverenje

Oni koji se žale da nemaju vremena neka steknu sigurnost i poverenje u sebe,

jer se na taj način oslobađa (dobija) vreme.

A oni koji se žale da nemaju sigurnosti i poverenja u sebe neka se suoče sa svojim strahovima, pa će tako steći sigurnost i poverenje.

Ko to želi da uradi, a ne zna kako, neka nas kontaktira.

22. Korak

Krivica – kvarilica (kvari lica)

Krivica se uvek veže za neki prošli događaj. Mi je vidimo tamo, u tom vremenu. Razlog za krivicu u sadašnjosti ne postoji. U sadašnjosti uviđamo, da smo ranije uradili nešto što se ne podudara – poklapa sa našom trenutnom svešću. Pa se tek onda javlja osećaj krivice (zašto sam to tako uradio kada sam mogao bolje?). Šta mi time (sebi) radimo? Oponašamo putnike u vremenu (a nismo toga svesni). Da bi putovali kroz vreme potrebna nam je vremenska mašina. To nije problem, imamo je. Naša mašta u kombinaciji sa  memorijom – pamćenjem je savršena vremenska mašina. Damo kontakt pamćenjem, verglamo mislima  pa poređenjem dodajemo gas. Stigli smo u prošlost za tren. Posmatramo određeni Događaj. Vadimo vremenski kofer i u njega stavljamo taj Događaj. Opet sedamo u vremensku mašinu i očas posla smo se vratili u sadašnjost. Otvorimo kofer i vadimo, ni kriv ni dužan,  zapanjeni Događaj (iz prošlosti). Počinje suđenje. Glavni sudija je Sadašnjost. Sedi za svojim prestolom. Uzima čekić pravednosti i lupi jako o sto. Počelo je suđenje. Sudija naredi sudskim čuvarima da Događaj sprovedu i sednu ga na  osuđeničku klupu. Događaj gurnuše na klupu. Sadašnjost, sva bitna, započinje nemilosrdnim činjenicama  da unižava i vređa Događaj. Događaj sluša i ništa ne razume. On ne pripada ovde. Nije mu jasno što su ga doveli i šta žele od njega. Za to vreme, Sadašnjost je već zapenila koliko se unela u osuđivanje. Njoj ne pada na pamet da upita Događaj šta misli o tome. A kada bi ga i pitala, Događaj ne bi mogao da se brani, jer ništa ne razume. I tako sudija Sadašnjost, samozadovoljno i mudro, proglasi Događaj iz prošlosti krivim. Da bi potvrdio presudu, lupi čekićem, uz napomenu da osuđeni nema pravo na žalbu i pomilovanje. Osuđeni Događaj ima da se vrati u prošlost i da tamo izdržava svoju večnu kaznu, završi sudija. Vratiše Događaj u prošlost. On odahnu, jer je sada bio kod kuće. Samo se malo stresao, pomislivši na one ludake koji su ga odvukli tamo gde ne pripada. Sadašnjost skide odelo sudije i srećno dotera frizuru. Zaputi se do Ega da ga obavesti o odlično obavljenom poslu. Kada je Ego čuo izveštaj Sadašnjosti, naduva se za čitav jedan metar od radosti. Sadašnjost ode kući da se raskomoti. Sede u fotelju i pomisli na suđenje i Događaj. I onda se desi nešto čudno. Sadašnjost poče da oseća krivicu. Nije joj bilo jasno šta se to dešava? Odakle dođe taj neprijatan osećaj? Zašto je to sada muči? Sadašnjost ne može da shvati jednu činjenicu. Kada god, ona, okrivi i osudi nešto ili nekoga, sama ispašta posledice, tog čina. Drugim rečima, svaki put kada krivi, sebe krivi!

/Zoran Janjić/

21. Korak

Pritisak

- Voleo bih da se rešim povišenog pritiska.

- U redu. Kako te to muči?

- Smeta mi. Osećam sve više i više problema zbog toga.

- Kada si primetio da imaš povišeni pritisak?

- Nisam ja lično ništa primetio. Prehladio sam se pa mi je doktor pored ostalog izmerio pritisak. Bio je povišen. Tako je počela terapija. Pa se tokom vremena polako povećavala.

- Koji su to problemi koje si spomenuo malopre?

- Bol u potiljku, brži otkucaji srca, malaksalost i nervoza. To se ne dešava stalno. Privremenog je karaktera. Javi se pa nestane. A opet osećam kao da to negde u prikrajku uvek deluje. Tek, tek to osećam. Taman toliko da mi ne da mira. Kada sam zaokupljen nečim  ne primećujem te simptome. Ali čim stanem sa tim poslom

postanem ih svestan. Zato se i trudim da sam non stop zauzet nečim. Tako mi je lakše.

- Da li se ponekad svađaš  sa nekim?

- Ma, šta ima da se svađam. Ne vredi. Iznerviraju me pa se ja lepo okrenem i odem. Ko bi se sa njima raspravljao.

- A kada se tako okreneš i odeš o čemu razmišljaš i koliko to traje?

- O tome kako su glupi i primitivni i kako ne vredi trošiti vreme na takve ljude. Ne razmišljam dugo o njima. Uzmem nešto da radim da ne mislim o tome.

- Kako je u tvom braku?

- Deca kao deca, ne slušaju i uvek im nešto treba. Žena je puna pitanja. Hoće sve da zna. Lepo joj kažem da me pusti na miru, ali ona uvek po starom. Ali ipak, sve u svemu je dobro.

- Kakva je situacija sa tvojim roditeljima?

- Stalno mi drže neke pridike. Od malih nogu je tako. Kada god sam pokušao nešto da im objasnim oni su znali bolje. Fakultet su mi oni izabrali. Kada se zaposlim imaću dobru platu, rekoše. I tu su bili u pravu. Odlično zarađujem. Mada sam ja hteo nešto drugo. Ali nema veze. Dobro je.

- Šta radiš da se opustiš? Imaš li neki hobi, zanimaciju?

- Nemam hobi. Volim da odgledam fudbalsku utakmicu kada imam vremena. To me opušta.

- Navijaš li za neki poseban tim?

- Ne, ali zato uvek izaberem jedan tim na utakmici, koju gledam,  i za njih navijam da pobede.

- Znači, dobro se uživiš u to?

- Naravno. Što bih inače gledao utakmicu.

- Kroz tvoje odgovore lako se vidi šta je uzrok tvog povišenog pritiska.

- Šta je uzrok?

- Probaj sam da zaključiš.

- Možda je to što se nerviram.

- Nervoza svakako utiče na nastanak mnogih bolesti. Ipak, nervoza je samo posledica nečega u tebi što te muči.

- Šta je to u meni što me muči?

- To je počelo u tvom detinjstvu. Kao mali dečak žedno si upijao sve što se dešavalo oko tebe. Baš kao i svako dete bio si istraživač. I tu je nastao problem.

- Kako?

- Nisi dobio prava objašnjenja. Čak ti mnogo toga nije uopše objašnjeno. Morao si sam da donosiš zaključke, a nisi imao potrebno znanje za to. Rezultat toga je da si stekao pogrešnu sliku o životu. Bio si nezadovoljan dečak. Gušili su tvoj potencijal i nisi mogao da se iskažeš kako si hteo. Nisi dobio model zdrave komunikacije sa ljudima i svetom u kojem živiš. I onda je normalno da kao posledicu tog unutrašnjeg, emotivnog pritiska, dobiješ i fizički povišen pritisak.

- Može li se to nekako rešiti?

- Naravno da može. Da li si spreman da učiš i da se u skladu sa tim menjaš?

- Da.

- Idemo korak po korak. Prvo je da shvatiš da su te tvoji roditelji vaspitavali onako kako su oni znali. Ne troši svoju energiju i vreme na osuđivanje roditelja. Oni nisu krivi. Pogledaj sebe u ulozi roditelja. Vaspitavaš decu onako kako znaš i umeš. Drugačije i ne možeš. Misliš li da si nekada pogrešio u ophođenju prema svojoj deci?

- Jesam.

- Znači, sličan si u tome svojim roditeljima. Nisam rekao da si isti, već sličan. A čim primenjuješ bar deo onoga zbog čega roditeljima zameraš, onda nemaš pravo da ih osuđuješ. A i da imaš svo pravo da ih osudiš, od toga nemaš ni malo koristi. Shvataš li to?

- Razumem. Ali postoji taj neki bes u meni. Razumom znam da su radili kako su najbolje znali. Ipak javlja se u meni ogorčenost u nekim situacijama.

- To je sve normalno.  Velika je stvar što si shvatio to u vezi sa roditeljima. Još malo da ti pojasnim. Ta ogorčenost u tebi mora da se pročisti. Ona je stalni teret koji nosiš. Ona te pritiska i onda kada je ne osećaš. Ta ogorčenost je ista stvar kao i ono što ti zoveš povišeni pritisak. Tabletama maskiraš taj stalni impuls u tebi. To uvek traje tj. 24 sata svakog dana. I kada god kriviš nekoga ili nešto ti daješ svoju dodatnu snagu povišenom pritisku tj. ogorčenosti u sebi. Svako od nas ima određenu količinu životne – stvaralačke energije u sebi. Razmisli šta se dešava kada daješ svoju životnu energiju ogorčenosti u sebi? Ogorčenost - pritisak raste na račun drugih stvari u tebi. Oduzimaš energiju onim delovima sebe koji dobro funkcionišu da bi dao energiju onom delu sebe koji te polako ubija.

- Nisam razmišljao o tome na taj način. Potpuno si u pravu. Ko bi rekao da je  moguće da mi tako nešto nije palo na pamet. Skroz je logično. I šta predlažeš za dalje?

- Dolazićeš dva puta nedeljno kod mene na razgovor. Potrebno je da imaš nekoga sa kim možeš otvoreno da razgovaraš. Neophodno je vreme da se promene ukorenjene navike, a za to valja da imaš podršku. Polako ćeš usvajati i primenjivati način sa kojim ćeš prvo u potpunosti prihvatiti ogorčenost i sve emocionalne blokade koje imaš u sebi. Onda ćemo zajedno osmisliti nove načine pogleda i ponašanja u datim situacijama.  I polako ćeš smanjivati količinu tableta koje koristiš, do dana kada ćemo u potpunosti rešiti uzrok.

- Stvarno to misliš?

- Ne da mislim, nego sigurno znam. Postoje oprobane metode za to.

- Radujem se.

- I ja.

20. Korak

Ljubomora, osuđivanje, mržnja, zavist...

Da, ima od svega toga po nešto u svakom od nas. Neki su svesni toga a drugi ne. U koju grupu spadaš ti?

- Svestan sam toga. Ponekad osećam neku malu zavist.

- I šta još?

- Pa dobro, ima tu i osuđivanja. Više je to nezadovoljstvo nečijim ponašanjem. Tako nekako.

- I šta još?

- Retko se javi i mržnja.

- Odlično. To su vredne informacije za tebe.

- Zašto su vredne?

- Kada imaš informacije šta te ometa tek onda možeš dobiti poriv, da to promeniš. Ko nije svestan da ima problem živi u izmaglici. Tada može lako upasti u neku rupu.

- Šta mi vredi što to vidim, kada ne znam kako da se izborim sa tim?

- Bolje rečeno, znaš ti ali nemaš strpljenja da to uradiš.

- Teško je priznati ali si u pravu. Nemam istrajnosti. Ja bi da se to sve reši odmah.

- Čarobni štap i rešeno.

- Da, baš tako. Ali nisam ja jedini. Svi bi to voleli.  

- Ta želja mnogih je usko povezana sa njihovim odsustvom iz života.

- Kakvim odsustvom?

- Ne primećuju niti života. Ne gledaju kako je sve povezano. Ne uočavaju da svaka posledica ima svoj uzrok. Nisu svesni dešavanja u njima i oko njih.

- Daj primer.

- Mama ili supruga nam spremi ručak. Mi sednemo za postavljen sto. Jedva čekamo da jedemo, jer se iz kuhinje šire neodoljivi mirisi. Donosi nam jelo onako sve po redu. Jedemo i usput pričamo šta smo radili ili kažemo neku šalu i slično. Od svega smo najmanje svesni onoga što radimo. Jedemo a mislima smo negde drugde. Desi se i da se prejedemo, jer ne čujemo signale tela. Telo nam jasno i glasno kaže da nam je dosta jela. Ali ko to da čuje, jer je obuzet pričom ili je u nekim mislima.

-  O tome nisam razmišljao. Tako i ja. Uglavnom retko mislim o onome što radim. A desi se često da jedem više nego što je potrebno. I kakve to veze ima sa našom slabom voljom i istrajnošću da nešto promenimo?

- Velike. Kada bi obraćali pažnju, bili bi svesni onoga što se dešava u nama i oko nas. Znali bi kako život funkcioniše. Onda bi uvideli šta je sve potrebno i koliko vremena da bi nešto uspeli da promenimo. Ne bi se uljuljkivali u iluziji da nešto možemo promeniti u momentu, bez našeg truda i potrebnog vremena za to. Bili bi domaćice koje tačno znaju koliko vremena je potrebno da se spremi neko jelo. Živeli bi u stvarnosti a ne u iluziji.

- Da, sada uviđam povezanost. Izgleda da malo poznajemo život.

- Tako je. Zato i očekujemo da se desi nešto što nije moguće. Neophodno je da damo svoje vreme i trud da bi nešto promenili.

- Jeste, ali situacija je takva da su ljudi već u toj nesvesnosti. Kako da se vratimo u život?

- Na način da počnemo obraćati pažnju na život u kojem se nalazimo. To je proces. Ni to ne može da se desi preko noći. Izgleda da bi ti voleo da i za ovo postoji prečica.

- Da, opet upadam u zamku. Želim da ne uradim ništa, a da se nešto promeni na bolje.

- Uvek ćeš tako razmišljati i postupati dok ne počneš da uvažavaš život u kojem se nalaziš. Kada počneš uviđati i poštovati prirodne zakone, onda ćeš  bez dvoumljenja uraditi ono što je potrebno.

- Znači da se uozbiljim?

- Ako si shvatio ovo što sam ti rekao, znaš odgovor. Ako nisi, ne vredi da ti potvrđujem. 

19. Korak

O kako sam bio glup...

(Pogrešna odluka)

Svako od nas je mnogo puta donosio odluke. U svim oblastima našeg života mi smo nešto odlučivali. I to ćemo uvek i raditi. Postoje ljudi, a to smo svi mi, koji nikada nisu doneli pogrešnu odluku, mada to nama izgleda nemoguće. Objasniću kroz naredno veoma bitno pitanje. Kada mi saznajemo da smo doneli pogrešnu odluku? Samo onda kada prođe određeni (ponekad i veoma mali) vremenski period. Drugim rečima, kada iskusimo posledice bar dela te naše odluke. Svaka odluka je dobra, sve dok nam život – iskustvo pokaže i dokaže da to nije tako. Znači moramo iskusiti - uvideti – shvatiti da postoji bolje rešenje za neku našu prethodnu odluku. Tek tada uviđamo da je ta odluka bila pogrešna. Hajde sada da na sve to pogledamo na drugačiji način. Pogrešnu odluku možemo da nazovemo i odluka bez dovoljno iskustva i suštinskog znanja. Tj. odluka koju i nismo mogli da donesemo na odgovarajući način, jer nismo imali znanja, informacija ili smo ih zaboravili u tom momentu. Razmislite dobro o ovome. Sa ovakvim novim i dubljim pogledom na naše pogreške, dolazimo u sasvim drugu dimenziju življenja. U ovom momentu mnogi od vas shvataju, da greške koje su pravili, uopšte nisu greške! Bez potrebe su sebe  mučili i okrivljavali zbog toga. Bez obzira koliko puta ponavljate istu situaciju vi ne grešite! Smatra se, kada ponovimo istu grešku da je to onda već naš izbor. A ni tada to nije naš izbor. Upravo smo ponavljanjem greške pokazali da to nije naš svesni izbor, tj. tim činom DOKAZUJEMO da još nismo stvarno shvatili tu situaciju. Ovde neko shvatanje situacije može doživeti kao mentalno prihvatanje informacije. Ja pišem o suštinskom shvatanju - znanju nečega, kroz praktično primenjivanje. Ako znaš nešto onda to i živiš – primenjuješ. Kada kažeš da nešto znaš a ne primenjuješ to u praksi, onda si u velikoj zabludi, da je to znanje i da ti to znaš, bez obzira što to znanje koje propovedaš kod nekog drugog jeste znanje, ali samo zato jer ga taj neko drugi primenjuje - živi! Sagledavanjem svega napisanog oslobađamo deo svoje životnosti – energije koju smo zarobili kriveći sebe i druge zbog pređašnjih grešaka. Jednostavno, svakom od nas je potrebno različito vreme da kroz iskustva shvatimo nešto i počnemo u potpunosti da to živimo. Ogromna je razlika dokazivati, ono šta znamo, rečima ili dokazivati delima. Reči koje kažemo mogu a i ne moraju da pređu u delo. Delo je nešto već neosporno urađeno.

18. Korak

Ko smo mi ili šta nismo mi?

Um je deo tela koji prima, prevodi, obrađuje, sprovodi informacije i tako im omogućava da se ostvare u fizičkom svetu. Znači, um ima u sebi moć da obradi informacije i prevede ih iz nevidljivog u vidljivo. Pomoću uma radimo sve u našem životu (što znači da mi nismo um, on je „alatka“ više svesti i ega). Mi biramo hoćemo li se poistovetiti sa egom ili ćemo uvideti da smo mi viša svest - svesnost. Ego je siguran da je on viša svest i da sem ega - njega ništa drugo i nema. To mu izgleda tako logično. Toliko logično da to uzima „zdravo za gotovo“. Uopšte to ne preispituje i ne dovodi u sumnju. To je tako, jer on sebe vidi odvojenog tj. ne može da spozna da je on deo velike celine. Zato se oseća ugroženim, uskraćenim i nesigurnim. Non stop nešto traži i zahteva. U strahu je, jer nije svestan višeg smisla postojanja i moći koja je svuda oko njega i u njemu. A on to ne može da vidi.  Za njega je istina ono što u suštini nije istina i ne postoji. To je njegov temelj (polazišna tačka) na kojem gradi svoj život. Ego se poistovećuje sa ličnošću - svesnošću (sa onim koji jeste). Kao kada bi kutija sa alatom umislila da je ona majstor, jer kutija opaža da ona sa svojim delovima, ključevima, popravlja i pravi stvari, a majstora koji to u stvari radi vidi i shvata kao svoju alatku. Ego je izvrnuo naopačke činjenice. Kako da to u praksi ispitamo i iskusimo? Jer ako nemamo iskustvo onda je to samo puka teorija. Sagledajmo svoje svakodnevno življenje. Čim se uobičajene okolnosti promene „naše misli“ (ego ih pokrene jer je nesiguran) počinju da „kruže“, tražeći rešenje – sigurnost. Plaše se promene. Nisu svesne da je promena normalna i poželjna jer jedino kroz promenu mi napredujemo. Ovo je svako od nas iskusio nebrojeno mnogo puta. Egu je potrebno da zaokruži ciklus vezano za neku temu da bi bio „miran“. Otrežnjujuća je istina da u delima ega nema trajnog mira. Čim neko i malo prodrma kavez mirnoće, koju je ego iluzijom stvorio, nastupa panika i „traži“ se neko novo „rešenje“. Ego uvek nešto posmatra, opaža, razmišlja, prosuđuje, važe i premerava, a sve to je uzaludna i neprekidna potraga za mirom i sigurnošću. Zašto su dela ega uzaludna i osuđena unapred na neuspeh?  Pa zato što svaka akcija ega kreće iz pogrešnog temelja i što se sve zasniva na proceni uvek promenljivih parametara. Ego ne može da ima prave informacije jer je umislio da je odvojen, tj. nije svestan sebe kao dela celine.  Osnova mu je loša i neistinita, pa mu ni dela ne mogu biti drugačija. Da pogledamo sada kako radi više ja – svesnost. Čuli smo za intuiciju i iskusili smo je. Znamo i  za uvide tj. trenutne spoznaje. Intuicija zaobilazi razmišljanje o datoj temi i odmah nam da gotovo rešenje tj. ideju, jer ona zna sve bez potrebe da „razmišlja“ . A ego razmišlja i vrti misli da bi na kraju doneo odluku koja nije ispravna, jer ego svakako ne zna istinu, čim ima potebu da razmišlja. Svako od nas je iskusio kada je dobio u trenu spoznaju o nečemu. Tako da imamo iskustva da su intuicija, uvidi i spoznaje plod svesnosti. Svesnost očito sve unapred zna, jer nema potrebe da razmišlja da bi došla do rešenja. Birajmo hoćemo li biti svesnost koja sve zna ili ego koji večito luta. 

17. Korak

To me nervira - opseda

Dešava se da smo suviše zaokupljeni nečim što nas nervira ili uznemirava. To na početku počinje bezazlenim  komentarisanjem nečijeg ponašanja. Ili obraćanjem pažnje na politiku, sport, modu, filmove, tv emisije, serije, nečije izjave, bolesti, nepravde, svetske zavere itd. Tako to počinje, pa onda uzme zamah i ukoreni se u nama. Onda nam nije lepo. Postane nam navika da se svakodnevno „upecamo“ za te teme koje nas nerviraju. Čuli smo da entiteti, demoni, đavoli opsedaju pojedine ljude i onda gospodare njima. Eto nam sada informacije da mi usmeravajući pažnju na ono što nas nervira, ili na ono što ne možemo da promenimo, postajemo takođe opsednuti. To je onda veoma slično demonima u nama. Ono na čega smo se upecali, na čega smo usmerili pažnju, čemu dajemo svoju energiju i vreme upravlja nama, našim ponašanjem i celokupnim životom. Sve se vrti oko toga i za to. Postajemo bukvalno robovi toga. Hej, želiš li ti to?

Ako vam je potrebna stručna pomoć, pogledajte u kontaktima.

16. Korak

Koja je razlika između duhovnih i ljudskih zakona?

Sagledavanje odgovora na ovo pitanje ima mnogo više značaja, za nas, nego što to na prvi pogled izgleda.  

Ljudski pisani zakoni se odnose na vidljivi svet. Ti naši zakoni nisu u većini slučajeva delotvorni. Ljudski zakoni deluju samo na one ljude koje zakon uhvati na delu. A i to nije pravilo, ako ta osoba ima ljude koji će putem svog uticaja i moći sprečiti da odgovara pred zakonom. Tako da većina od onih koji su prekršili neki zakon nikada neće biti izvedena pred lice zakona. Možemo zaključiti da je primena naših zakona polovična, nepraktična, selektivna i malo delotvorna.

Duhovni nepisani zakoni se odnose na nevidljivi a i na vidljivi svet.

Primećujemo da duhovni zakoni zahvataju mnogo veću „širinu“ delovanja. Za razliku od ljudskih pisanih zakona koje možemo izbeći, duhovni nepisani se ne „šale“, od njihovog delovanja se niko nije uspeo „sakriti“. Kod ljudskih postoji proces u kojem se utvrđuje tj. dokazuje krivica i onda presuda. To nekada traje i godinama. Nasuprot tome duhovni zakoni deluju trenutno. Zašto oni deluju odmah? Zato što su duhovni zakoni srž postojanja. Oni su temelj ostalome. Po njima funkcioniše sve. Kada bi duhovni zakoni kasnili sa svojim delovanjem sve ono što oni predstavljaju bi se raspalo. Mnogi od nas imaju problema zato što se ravnaju samo po ljudskim zakonima, a prave se da duhovno – nevidljivo ne postoji!

Za pomoć, pogledajte u kontakte.

15. Korak

Kako da se izborimo sa neuspehom?

- Neuspeh je situacija u kojoj nismo uspeli da uradimo ono što smo naumili, a preduzeli smo akciju da to uradimo.

- Takođe je neuspeh, ako smo osmislili nešto da uradimo a nismo ništa preduzeli da to obavimo.

- Situacija u kojoj smo se zatekli, baz našeg planiranja, a nismo ništa učinili da je rešimo, isto spada u kategoriju neuspeha.

- Takođe, kada smo u toj neplanskoj situaciji ipak preduzeli akciju da bismo je rešili, a nismo uspeli, je neuspeh.

Došli smo do podele na dve osnovne kategorije neuspeha.

1. Kada smo učinili nešto, da bismo rešili situaciju.

2. Kada nismo učinili ništa, da rešimo situciju

Možda će neko reći da je to isto, jer smo u oba slučaja doživeli neuspeh. Stvarni neuspeh je kada ništa ne preduzimamo da bi promenili ono što nas muči.

Kada pokrenemo neke svoje sposobnosti da bi nam bilo bolje, a ne uspemo to što smo naumili, mi smo ostvarili uspeh. Zašto to računamo kao uspeh?

Uklonili smo sa našeg puta jednu prepreku. Spoznali smo u kojem pravcu ne treba da idemo. Probali smo na jedan način da rešimo problem i uvideli smo da taj način nije dobar. Dobili smo putokaz da treba na drugom mestu tražiti rešenje. Naučili smo nešto. A čim naučimo nešto mi smo korak bliže rešenju. Ipak smo nešto uspeli. Mudrost je ispravno sagledati svaku životnu situaciju. Tu leži naša snaga.

Za pomoć, pogledajte u kontaktima.

14. Korak
Neuspeh je gorak?

Kada pokušavamo nešto da uradimo ili promenimo pa ne uspemo, mi to smatramo neuspehom.
I tako se tokom vremena nakupimo neuspelih pokušaja. Iskusimo gorčinu svega toga.
Tokom tog dugogodišnjeg doživljavanja poraza mi gubimo poverenje u sebe.
I ne samo u sebe.
Proširuje se ta sumnja na sve aspekte našeg života. Počinjemo da osećamo ogorčenje i prema samim temeljima života. Bilo da mislimo da smo nastali evolucijom ili Božijim delovanjem. Ljuti smo na sam život, bez obzira kako je postao.
Osećamo nepravdu i nemoć. To postaje naša druga priroda. I na kraju ovog života tako nezadovoljni odnosimo to sa sobom.
Razmislimo o tome da nezadovoljstvo, ogorčenje, čemer, jad, nerazumevanje, ljutnja i sva ta muka prebiva u nama. 
Uvid iz prethodno napisanog!
- Mi smo svemu tome nabrojanom izuzetno dobar domaćin. Domaćin smo, jer to stanuje u nama.
Šta to znači?
Jednostavno, tako dobro negujemo gorčinu i slično, u nama, da ona "nije luda" da nas napusti. 
U nama joj je savršeno dobro. Ima takvu uslugu kao u hotelu sa pet zvezdica. 
Toplo joj je. Hranimo je po čitav dan. Zabavljamo je. Bezbedna je i zaštićena. 
Štitimo je vrhunski od svake dobre misli i poriva za promenom. 
Dajemo joj "diplomatski imunitet" u svakoj situaciji gde bi je neko poželeo napasti ili osuditi. 
Ona je glavna. 
Sedi u najudobnijoj fotelji i zapoveda. Mi se bespogovorno povinujemo svakoj njenoj želji. 
Da li je sada jasno, šta nam je činiti?

Za pomoć, više u kontaktima.

13. Korak
Zašto baš ja?

Mnogo puta sam sebi postavio to osnovno pitanje.
Pa onda to osnovno pitanje nadopunim...
Zašto baš ja, imam ovaj problem?
Onda kreću misli koje pokušavaju dati odgovor.
Posle nekog vremena, provedenog u razmišljanju, obično zaključim da je neko drugi tome kriv.
Ovaj scenario se puuunooo puta odvijao u mojoj glavi.
Problem bi se usložnjavao, a ljudi koje sam krivio bili bi sve krivlji.
I išlo je to tako sve dok rezervoar mog života nije imao više mesta za izgovore.
Dosta je bilo.
Ja još nisam bio to osvestio. Mislio sam da mogu po starom.
Međutim, počela su mi dolaziti iskustva koja su pokazivala mene, kao krivca.
Borio sam se da ukažem da je ipak neko drugi kriv. Prividno sam donekle  uspevao.
Pa pošto nisam još hteo da vidim pravu stvarnost, došla su jača tumbanja u mom životu.
Jesam se trudio i bio uporan, ali nisam uspeo da pobegnem sam od sebe i svojih navika.
Zagnjurio sam u baru posledica moga života.
Ronio sam u mulju neiskustva, naivnosti i neznanja.
Nije više bilo moguće naći nekog drugog krivca, naći ikakvo opravdanje.
Nema više. Što sam zakuvao to sam sada morao da pojedem.
Ukus je bio odvratan a miris nepodnošljiv.
Teško sam jeo, boreći se sa zadnjim trzajima života mojih pogrešnih navika.
Kada sam priznao šta sve ima u meni i kada sam video sebe kao odgovornog, došla je svetlost.
Bilo je nužno da prođem kroz  nagomilano smeće, koje sam navukao, da bih došao do čistine.
Tada je počeo moj preporod.
Moje teško životno iskustvo iskoristio sam kao odskočnu dasku...
Zahvalan sam na tim iskustvima, jer danas mnogo bolje i celovitije vidim.
Mogu ljude da razumem.

Znanje-je-raj

12. Korak
"Pozitivno razmišljanje", vežba.

 - Setimo se neke prilike kada nam je bilo lepo.
Posle prisećanja primetili smo osmeh na svom licu.
Posmatrajmo osećanja koja naviru u nama.
Divno nam je. Opušteni smo.

- Sada se setimo neke neprijatne situacije po nas.
Primetimo da pravimo raznorazne izraze lica, koji oslikavaju nelagodu u nama.
Mešaju se strahovi, krivica, bes, osveta, kajanje, osuda itd.
Loše nam je.

Ko se setio određene situacije i u prvom i u drugom slučaju?
Ko je tim prisećanjima pokrenuo različita osećanja u sebi?

Da li smo mi odgovorni za osećanja, koja smo osetili, ili neko drugi?
Da li smo mi odgovorni, za ono što osećamo,  i u onim situacijama kada krivimo nekog drugog?
Odgovorimo na pitanja i  izvucimo zaključak iz ove "pozitivno-negativne" vežbe.

Ako počastimo sebe sa dovoljno vremena da odgovorimo na ova pitanja dobićemo puno uvida o sebi.
Znanje-je-raj