Kako promeniti život na bolje?
Postoji sasvim dovoljno načina za promenu
života na bolje. Ovde polazim od pretpostavke da imate želju - volju - potrebu da vam bude bolje. Nije dovoljno
samo imati neki cilj, neophodno je „razgoriti
vatru“ u sebi i uraditi nešto konkretno u vezi toga. Dešava se da neko želi
nešto: „ Baš želim da idem na letovanje ove godine“. Bravo! To je taj početni
impuls. Kada neko kaže da želi nešto, onda se podrazumeva da je to želja, tj.
da se treba desiti nešto više, da bi se ispunila. Onaj ko ima mogućnosti za
nešto, obično kaže da će kupiti to i to, ili da će ići na letovanje. Nema
potrebe da kaže da on to želi, jer može to sebi da priušti. Posle prvog zamaha,
osećaja da želimo nešto, potrebno je da to potvrdimo. Kao što je ptici potrebno
da zamahne nekoliko puta, da bi mogla da leti raširenih krila bez zamahivanja,
tako je i nama neophodno da učinimo još nešto. Sada, logično, očekujete da ću
napisati kako treba pozitivno da razmišljate i da uradite ono što možete u vezi
želje. A ostalo će se već nekako srediti. Da, to svi savetuju, i to je tačno. Ima
tu još finesa. Verovatno ste iskusili da bez obzira koliko nešto bilo dobro uvek se može unaprediti. Tako uvek razmišljajte!
Kako može biti bolje od ovoga? Ovo
pitanje neka vam bude najbolji drug. Inače ja sam Bars praktičar. U Bars
tehnici ovo i slična pitanja su „tata
mata“ za sve životne situacije. Zašto je to tako? Svako od nas ima određena
iskustva i znanja, koja se stalno nadograđuju. I samo sa tim što imamo mi
možemo da se služimo. Što znači da je naš opseg delovanja uvek određen i ograničen
okvirom tog našeg iskustva i znanja. Zato se dešava da u jednom momentu (kada
steknemo više znanja) shvatimo da smo ranije mogli nešto bolje. To znači da nam u svakoj situaciji dobro dođe
neko ko ima više znanja od nas. Saradnju sa tim nečim, koje zna uvek više od
nas i koje je uvek prisutno, postižemo sa pitanjima. Postavimo pitanje i ne razmišljamo o odgovoru. Sa tim potvrđujemo
da postoji viša svest i potvrđujemo da želimo saradnju sa njom. Dajemo joj odobrenje
da nam da ono što ne znamo i iskazujemo joj poštovanje. Tu je i veoma bitno da takvim postupanjem „zauzdavamo“
naš ego. Ego je taj koji se busa u grudi da on sve zna. Kada pitamo, kako može
biti bolje od ovoga, mi se smirujemo, jer
ne razmišljamo više o tome. Ljudi se obično mole ili afirmišu kada žele
nešto tj. kada nemaju nešto. Kažu da je dobro zahvaljivati se za nešto što
nemamo, praveći se kao da to već imamo. Može i to ako ste spretni sa tim. Teško
je biti zahvalan za nešto što nemamo. Po
meni, najbolje je postaviti ovo pitanje (ili slična). Kako može biti bolje od
ovoga? Tim pitanjem ništa ne glumimo i ne lažemo sebe, a dobijamo više. Um tu ne može da nas sabotira kao kada glumimo kroz afirmacije. Drugo,
kroz molitvu i afirmacije mi potvrđujemo da nemamo to nešto za čega molimo ili
afirmišemo. Kada postavimo pitanje mi jedino potvrđujemo da postoji i nešto još
bolje od toga. Što znači da je i ovo trenutno koje imamo dobro. To je ogromna
razlika. U molitvi i afirmacijama mi se „borimo“ sa onim što nemamo, jer
tražimo nešto nasuprot tome. I tako utvrđujemo i ono što želimo i ono što ne
želimo. Kada postavimo pitanje mi dajemo zeleno svetlo stvaralaštvu da se
razigra i još više razvije svoju lepotu. Uspostavljamo saradnju i harmoniju sa
višim znanjem.
Kako može biti bolje od ovoga? Koje su još mogućnosti za to?...
Zoran Janjić
