18. Korak

Ko smo mi ili šta nismo mi?

Um je deo tela koji prima, prevodi, obrađuje, sprovodi informacije i tako im omogućava da se ostvare u fizičkom svetu. Znači, um ima u sebi moć da obradi informacije i prevede ih iz nevidljivog u vidljivo. Pomoću uma radimo sve u našem životu (što znači da mi nismo um, on je „alatka“ više svesti i ega). Mi biramo hoćemo li se poistovetiti sa egom ili ćemo uvideti da smo mi viša svest - svesnost. Ego je siguran da je on viša svest i da sem ega - njega ništa drugo i nema. To mu izgleda tako logično. Toliko logično da to uzima „zdravo za gotovo“. Uopšte to ne preispituje i ne dovodi u sumnju. To je tako, jer on sebe vidi odvojenog tj. ne može da spozna da je on deo velike celine. Zato se oseća ugroženim, uskraćenim i nesigurnim. Non stop nešto traži i zahteva. U strahu je, jer nije svestan višeg smisla postojanja i moći koja je svuda oko njega i u njemu. A on to ne može da vidi.  Za njega je istina ono što u suštini nije istina i ne postoji. To je njegov temelj (polazišna tačka) na kojem gradi svoj život. Ego se poistovećuje sa ličnošću - svesnošću (sa onim koji jeste). Kao kada bi kutija sa alatom umislila da je ona majstor, jer kutija opaža da ona sa svojim delovima, ključevima, popravlja i pravi stvari, a majstora koji to u stvari radi vidi i shvata kao svoju alatku. Ego je izvrnuo naopačke činjenice. Kako da to u praksi ispitamo i iskusimo? Jer ako nemamo iskustvo onda je to samo puka teorija. Sagledajmo svoje svakodnevno življenje. Čim se uobičajene okolnosti promene „naše misli“ (ego ih pokrene jer je nesiguran) počinju da „kruže“, tražeći rešenje – sigurnost. Plaše se promene. Nisu svesne da je promena normalna i poželjna jer jedino kroz promenu mi napredujemo. Ovo je svako od nas iskusio nebrojeno mnogo puta. Egu je potrebno da zaokruži ciklus vezano za neku temu da bi bio „miran“. Otrežnjujuća je istina da u delima ega nema trajnog mira. Čim neko i malo prodrma kavez mirnoće, koju je ego iluzijom stvorio, nastupa panika i „traži“ se neko novo „rešenje“. Ego uvek nešto posmatra, opaža, razmišlja, prosuđuje, važe i premerava, a sve to je uzaludna i neprekidna potraga za mirom i sigurnošću. Zašto su dela ega uzaludna i osuđena unapred na neuspeh?  Pa zato što svaka akcija ega kreće iz pogrešnog temelja i što se sve zasniva na proceni uvek promenljivih parametara. Ego ne može da ima prave informacije jer je umislio da je odvojen, tj. nije svestan sebe kao dela celine.  Osnova mu je loša i neistinita, pa mu ni dela ne mogu biti drugačija. Da pogledamo sada kako radi više ja – svesnost. Čuli smo za intuiciju i iskusili smo je. Znamo i  za uvide tj. trenutne spoznaje. Intuicija zaobilazi razmišljanje o datoj temi i odmah nam da gotovo rešenje tj. ideju, jer ona zna sve bez potrebe da „razmišlja“ . A ego razmišlja i vrti misli da bi na kraju doneo odluku koja nije ispravna, jer ego svakako ne zna istinu, čim ima potebu da razmišlja. Svako od nas je iskusio kada je dobio u trenu spoznaju o nečemu. Tako da imamo iskustva da su intuicija, uvidi i spoznaje plod svesnosti. Svesnost očito sve unapred zna, jer nema potrebe da razmišlja da bi došla do rešenja. Birajmo hoćemo li biti svesnost koja sve zna ili ego koji večito luta.