22. Korak
Krivica – kvarilica (kvari lica)
Krivica se uvek veže za neki prošli događaj.
Mi je vidimo tamo, u tom vremenu. Razlog za krivicu u sadašnjosti ne postoji. U
sadašnjosti uviđamo, da smo ranije uradili nešto što se ne podudara – poklapa
sa našom trenutnom svešću. Pa se tek onda javlja osećaj krivice (zašto sam to
tako uradio kada sam mogao bolje?). Šta
mi time (sebi) radimo? Oponašamo putnike u vremenu (a nismo toga svesni).
Da bi putovali kroz vreme potrebna nam je vremenska mašina. To nije problem,
imamo je. Naša mašta u kombinaciji sa
memorijom – pamćenjem je savršena vremenska mašina. Damo kontakt
pamćenjem, verglamo mislima pa
poređenjem dodajemo gas. Stigli smo u prošlost za tren. Posmatramo određeni Događaj.
Vadimo vremenski kofer i u njega stavljamo taj Događaj. Opet sedamo u vremensku
mašinu i očas posla smo se vratili u sadašnjost. Otvorimo kofer i vadimo, ni
kriv ni dužan, zapanjeni Događaj (iz
prošlosti). Počinje suđenje. Glavni sudija je Sadašnjost. Sedi za svojim prestolom. Uzima čekić pravednosti i
lupi jako o sto. Počelo je suđenje. Sudija naredi sudskim čuvarima da Događaj sprovedu
i sednu ga na osuđeničku klupu. Događaj gurnuše
na klupu. Sadašnjost, sva bitna,
započinje nemilosrdnim činjenicama da
unižava i vređa Događaj. Događaj sluša i ništa ne razume. On ne pripada ovde.
Nije mu jasno što su ga doveli i šta žele od njega. Za to vreme, Sadašnjost je već zapenila koliko se
unela u osuđivanje. Njoj ne pada na pamet da upita Događaj šta misli o tome. A
kada bi ga i pitala, Događaj ne bi mogao da se brani, jer ništa ne razume. I
tako sudija Sadašnjost,
samozadovoljno i mudro, proglasi Događaj iz prošlosti krivim. Da bi potvrdio
presudu, lupi čekićem, uz napomenu da osuđeni nema pravo na žalbu i pomilovanje.
Osuđeni Događaj ima da se vrati u prošlost i da tamo izdržava svoju večnu
kaznu, završi sudija. Vratiše Događaj u prošlost. On odahnu, jer je sada bio
kod kuće. Samo se malo stresao, pomislivši na one ludake koji su ga odvukli
tamo gde ne pripada. Sadašnjost skide
odelo sudije i srećno dotera frizuru. Zaputi se do Ega da ga obavesti o odlično
obavljenom poslu. Kada je Ego čuo izveštaj Sadašnjosti, naduva se za čitav
jedan metar od radosti. Sadašnjost
ode kući da se raskomoti. Sede u fotelju i pomisli na suđenje i Događaj. I onda
se desi nešto čudno. Sadašnjost poče
da oseća krivicu. Nije joj bilo jasno šta se to dešava? Odakle dođe taj
neprijatan osećaj? Zašto je to sada muči? Sadašnjost
ne može da shvati jednu činjenicu. Kada god, ona, okrivi i osudi nešto ili
nekoga, sama ispašta posledice, tog čina. Drugim rečima, svaki put kada krivi,
sebe krivi!
/Zoran Janjić/
