20. Korak

Ljubomora, osuđivanje, mržnja, zavist...

Da, ima od svega toga po nešto u svakom od nas. Neki su svesni toga a drugi ne. U koju grupu spadaš ti?

- Svestan sam toga. Ponekad osećam neku malu zavist.

- I šta još?

- Pa dobro, ima tu i osuđivanja. Više je to nezadovoljstvo nečijim ponašanjem. Tako nekako.

- I šta još?

- Retko se javi i mržnja.

- Odlično. To su vredne informacije za tebe.

- Zašto su vredne?

- Kada imaš informacije šta te ometa tek onda možeš dobiti poriv, da to promeniš. Ko nije svestan da ima problem živi u izmaglici. Tada može lako upasti u neku rupu.

- Šta mi vredi što to vidim, kada ne znam kako da se izborim sa tim?

- Bolje rečeno, znaš ti ali nemaš strpljenja da to uradiš.

- Teško je priznati ali si u pravu. Nemam istrajnosti. Ja bi da se to sve reši odmah.

- Čarobni štap i rešeno.

- Da, baš tako. Ali nisam ja jedini. Svi bi to voleli.  

- Ta želja mnogih je usko povezana sa njihovim odsustvom iz života.

- Kakvim odsustvom?

- Ne primećuju niti života. Ne gledaju kako je sve povezano. Ne uočavaju da svaka posledica ima svoj uzrok. Nisu svesni dešavanja u njima i oko njih.

- Daj primer.

- Mama ili supruga nam spremi ručak. Mi sednemo za postavljen sto. Jedva čekamo da jedemo, jer se iz kuhinje šire neodoljivi mirisi. Donosi nam jelo onako sve po redu. Jedemo i usput pričamo šta smo radili ili kažemo neku šalu i slično. Od svega smo najmanje svesni onoga što radimo. Jedemo a mislima smo negde drugde. Desi se i da se prejedemo, jer ne čujemo signale tela. Telo nam jasno i glasno kaže da nam je dosta jela. Ali ko to da čuje, jer je obuzet pričom ili je u nekim mislima.

-  O tome nisam razmišljao. Tako i ja. Uglavnom retko mislim o onome što radim. A desi se često da jedem više nego što je potrebno. I kakve to veze ima sa našom slabom voljom i istrajnošću da nešto promenimo?

- Velike. Kada bi obraćali pažnju, bili bi svesni onoga što se dešava u nama i oko nas. Znali bi kako život funkcioniše. Onda bi uvideli šta je sve potrebno i koliko vremena da bi nešto uspeli da promenimo. Ne bi se uljuljkivali u iluziji da nešto možemo promeniti u momentu, bez našeg truda i potrebnog vremena za to. Bili bi domaćice koje tačno znaju koliko vremena je potrebno da se spremi neko jelo. Živeli bi u stvarnosti a ne u iluziji.

- Da, sada uviđam povezanost. Izgleda da malo poznajemo život.

- Tako je. Zato i očekujemo da se desi nešto što nije moguće. Neophodno je da damo svoje vreme i trud da bi nešto promenili.

- Jeste, ali situacija je takva da su ljudi već u toj nesvesnosti. Kako da se vratimo u život?

- Na način da počnemo obraćati pažnju na život u kojem se nalazimo. To je proces. Ni to ne može da se desi preko noći. Izgleda da bi ti voleo da i za ovo postoji prečica.

- Da, opet upadam u zamku. Želim da ne uradim ništa, a da se nešto promeni na bolje.

- Uvek ćeš tako razmišljati i postupati dok ne počneš da uvažavaš život u kojem se nalaziš. Kada počneš uviđati i poštovati prirodne zakone, onda ćeš  bez dvoumljenja uraditi ono što je potrebno.

- Znači da se uozbiljim?

- Ako si shvatio ovo što sam ti rekao, znaš odgovor. Ako nisi, ne vredi da ti potvrđujem.